DEO 2: Tekst na linku
Srce od mesinga i zvezda: Sajdžija koji je popravio univerzum
(Uvodni deo se ponavlja ukratko ili se priča nastavlja tačno tamo gde je stala)
…Metal je počeo da menja boju, iz crne u purpurnu, i uz zvuk koji je podsećao na uzdah olakšanja, jaje se otvorilo.
Ono što je video unutra nateralo ga je da zaboravi da diše.
Unutrašnjost nije bila ispunjena zupčanicima od mesinga. Bio je to minijaturni kosmos. Hiljade sićušnih, kristalnih zupčanika, tankih poput vlasi kose, okretalo se oko centralne kugle koja je isijavala slabu, plavičastu svetlost. Ti zupčanici nisu pokretali kazaljke; oni su pokretali konstelacije. Video je kako se sićušni Orion polako okreće, kako Plejade trepere u ritmu koji je bio prespor za ljudsko oko.
Bio je to Astra – legendarni mehanizam koji je pokazivao vreme ne na Zemlji, već vreme samog univerzuma.
Ali mehanizam je bio ranjen. Duboko u srcu mehanizma, jedna osovina, napravljena od materijala koji je ličio na zaleđenu mesečinu, bila je naprsla. Ta naprslina je blokirala Mlečni put da se okreće.
Isak je znao da klasičan alat ovde ne pomaže. Čelik bi smrvio kristal. Otišao je do police i uzeo svoju najveću dragocenost – komadić meteora koji je pao u Sibiru pre stotinu godina. Usitnio ga je u najfiniji crni prah i pomešao sa kapljicom ulja od lavande.
Koristeći jednu jedinu čekinju sa svoje brade kao četkicu, počeo je da nanosi pastu na naprslu osovinu. Radio je to pod mikroskopom, zadržavajući dah. U zoru, kada je prva siva svetlost prodrla kroz suterenski prozor, naneo je poslednji sloj.
Pasta od meteora je počela da sija, stapajući se sa naprslinom. A onda se desilo.
Radionica se ispunila dubokim, ritmičnim brujanjem, poput zvuka udaljenog okeana. Plavičasta kugla u centru buknula je jarkom svetlošću. Orion je počeo svoj spori ples, a Mlečni put se zavrteo u savršenoj simetriji. Isak je popravio vreme.
Sledeće noći, stranac se vratio.
Isak mu je bez reči pružio otvoreno jaje, koje je sada kucalo samo od sebe. Stranac ga je uzeo, a Isak je na trenutak, u senci kapuljače, video dva oka koja nisu bila ljudska. Bila su to dva vira zvezdane prašine.
„Plata?“, pitao je Isak tiho.
Stranac mu je u dlan spustio nešto što je ličilo na običan, rečni kamen. Ali kamen je bio neverovatno topao.
„Ovaj kamen će te grejati svake zime, Isake“, rekao je stranac. „I dokle god je kod tebe, tvoji prsti nikada neće zadrhtati, a tvoj vid nikada neće oslabiti. To je plata za sajdžiju koji je popravio nebo.“
Stranac je otišao, ostavivši vrata otvorena. Isak je prislonio topli kamen na obraz. Napolju je grad nastavljao svoju brzu, haotičnu jurnjavu, zaboravljajući da se prava vrednost krije u popravljanju. Ali Isak je znao da je sve u redu. Jer gore, daleko iznad krovova, zvezde su se ponovo okretale u savršenom ritmu.
