Ja sam Šajloh, imam 32 godine. Moj muž (35) ima ustaljenu vikend-rutinu: vodi našu dvoje dece (7 i 5 godina) u posetu svojim roditeljima. Ja obično ostajem kod kuće — iskreno, moj odnos sa svekrvom je oduvek bio napet.
A onda, potpuno niotkuda, pre nekoliko dana me svekrva zove potpuno besna. Vrišti da nije videla decu već četiri meseca i za to krivi mene. Bila sam šokirana. Zbunjena. Moj muž odlazi s decom svakog vikenda — ili sam barem tako mislila.
Evo u čemu je stvar: pre nego što smo se upoznali, bio je u ozbiljnoj vezi. Njegova bivša je ostala trudna, on se uspaničio i otišao, a ona je sama odgajila njihovog sina. Taj dečak sada ima 10 godina. Pre nekoliko meseci mu se javila i zamolila ga da konačno upozna svog sina. Umesto da mi kaže istinu, on je tajno svakog vikenda vodio našu decu kako bi se zbližila sa svojim polubratom — dok sam ja mislila da idu kod njegovih roditelja.
Bila sam besna. Ne zbog deteta — već zbog laganja, skrivanja i osećaja da sam potpuno isključena iz svega. Ali kad sam se smirila, zamolila sam da upoznam i nju. Nervozna? Apsolutno. Neprijatno? Totalno. Ali nekako… kliknule smo. Ona je iskreno dobra osoba, njen sin je presladak, a naša deca su ih odmah zavolela.
Sada podstičem decu da provode vreme zajedno i, iskreno, ne osećam se ugroženo. Ne gledam je kao „onu koja je bila pre mene“. Vidim je kao majku koja je sve morala sama dok je moj muž pokušavao da sredi svoj život.
Ali ovde počinjem da sumnjam u sebe: neki prijatelji misle da sam previše popustljiva, da bih trebalo da gajim ljutnju ili da previše lako opraštam mužu. Pa… da li sam naivna što sam prihvatila njegovu bivšu i njenog sina u naš život ili je ovo ipak ispravna stvar?
— Šajloh D.
