Moj život se raspada i osećam se izdano. Delim svoju priču jer želim da sve ovo izbacim iz sebe, i stvarno, stvarno bih cenila ako bi mi neko mogao dati savet šta da radim. Osećam se izgubljeno.
Nikada nisam živela sa svojom mamom i ne viđamo se koliko bih želela, ali trudimo se da s vremena na vreme večeramo zajedno. Volim je i poštujem, uprkos udaljenosti između nas.
S druge strane, kod kuće sa tatom i maćehom nije bilo lako — i postajalo je sve gore. Moj komplikovan odnos s maćehom dostigao je tačku pucanja kada je po ko zna koji put nazvala moju mamu „katastrofom“. Rekla sam tati:
„Nateraćeš je da prestane ili odlazim.“
Nije me ni pogledao. Ćutao je, pa sam spakovala torbu i otišla. Mislila sam da će me zaustaviti ako mu je stalo, ali nije.
Imala sam plan: da ostanem kod mame neko vreme, da produbimo naš odnos i da pronađem mesto koje mogu da priuštim. Kada sam pozvonila na vrata njene kuće, nije ona otvorila — već muškarac koji me je zbunjeno pogledao.
Rekla sam mu svoje ime i pitala za svoju mamu. Odgovorio je:
„Sigurno ste pogrešili adresu. Niko s tim imenom nikada nije živeo ovde.“
Bila sam zbunjena, ali bilo je kasno, pa sam otišla kod svoje tetke. Nisam želela da se vratim kod tate. Kada sam joj ispričala sve, nisam mogla da se suzdržim — plakala sam nekontrolisano.
Tetka je pokušala da me uteši i zagrlila me. Tada je rekla da misli da sam sada dovoljno odrasla da čujem istinu. Srce mi je palo u stomak, ali sam je zamolila da mi kaže sve što zna.
Otkrila mi je da ta kuća nikada nije pripadala mojoj mami, i da mi je tata namerno dao pogrešnu adresu. Moja mama me nikada nije želela. Ostavila me je čim sam se rodila. Nije imala gde da živi i stalno je tražila smeštaj kod prijatelja i skoro potpunih neznanaca. Moj tata je bio taj koji joj je plaćao večere sa mnom, i on je kupovao poklone koje je slala za posebne prilike.
Napetost s maćehom je nastala jer je želela da mi kaže istinu, a tata to nije hteo. Osećala sam se užasno. Ujutru sam se vratila kući. Seli smo — tata, maćeha i ja. Razgovarali smo. Plakali smo. Bol zbog izdaje je i dalje bio prisutan, ali sam počela da shvatam zašto je tata krio istinu.
Oprost je proces, i još uvek prolazim kroz njega. Oprostila sam tati jer sam znala da je samo pokušavao da me zaštiti.
Što se mame tiče, još uvek pokušavam da shvatim da ona nije osoba kakvom sam je zamišljala. Sada pokušava da me pozove, ali… ne znam šta da radim.
Da li da joj oprostim? Da li da je saslušam?
