Moj otac je umro kada sam imao 12 godina. To je bilo veoma bolan period za mene, jer sam već ranije izgubio majku dok sam bio jako mali. Jedina podrška mi je tada bila maćeha, pošto nisam imao braće ni sestara. Nažalost, izgleda da ona to nije videla na isti način. Jedva je razgovarala sa mnom tokom sahrane i svega ostalog, i za manje od dva meseca, sve je bilo gotovo. Moja maćeha — jedina majka koju sam ikada poznavao — ostavila me je kod bake i deke i preudala se. Bio sam skrhan, ali su moji baka i deka bili neverovatni i pružili su mi podršku kroz sve to. Prekinuo sam svaki kontakt s njom. Ni ona nije pokazivala naročitu želju da ostane u kontaktu.
Dvadeset godina kasnije, sreo sam je u bolnici (ja sam doktor), i preklinjala me je da je saslušam. Ono što mi je rekla me je šokiralo. Navodno ju je smrt mog oca bacila u duboku depresiju, i tek posle nekoliko godina je shvatila koliko je zapravo bila loše. Do tada ju je i novi muž ostavio, podneo zahtev za razvod, a ona je godinama bila na terapiji, pokušavajući da prevaziđe depresiju zbog gubitka mog oca i zbog toga što me je napustila.
Molila me je za oproštaj i nadala se da možemo da ostanemo u kontaktu, posebno jer se sada bori sa rakom, a budućnost joj je neizvesna. Rastrzan sam, jer s jedne strane i dalje osećam duboku ogorčenost zbog toga što me je ostavila kad mi je najviše trebala. S druge strane, saosećam s njom, jer depresija jeste stvarno i ozbiljno mentalno oboljenje. Šta da radim?
