Treba mi tvoja pomoć. Nalazim se u prilično komplikovanoj situaciji i ne znam da li preterujem ili zaista imam razlog da se osećam toliko povređeno. Želim da ti ispričam sve i da vidim šta ti misliš.
Moja svekrva uvek ima nešto da kaže o mojoj kući. Nemoj da me pogrešno razumeš, znam da želi da pomogne i da njene namere nisu loše, ali njene primedbe me stalno čine da se osećam kao da ne radim stvari kako treba. Svaki put kad dođe, deli svoje „dragoceno mišljenje“ o tome kako je naš dom neuredan: da nameštaj nema skladan dizajn, da prostor nije dobro iskorišćen.
Isprva sam pokušavala da to ne shvatim previše ozbiljno, zapravo, uzimala sam to kao jednu od površnih stvari i smejala se sa mužem. Ali s vremenom, te primedbe su počele da me muče više nego što sam mogla da zamislim. Počela sam da preispitujem odluke koje smo donosili u vezi sa našim domom, i to me je činilo neprijatno.
Jednom, moja ćerka je bila bolesna. Bila je to jedna od onih bolesti zbog kojih smo se mnogo brinuli, i proveli smo nedelju dana u bolnici. Bio je to veoma stresan period. Sve što sam želela bilo je da se moja ćerka oporavi, da se vratimo kući, da se odmorimo, vratimo u rutinu i osetimo sigurnost.
Ali kada smo se konačno vratili kući, sve je izgledalo u redu. Tišina me je smirila i pomislila sam da je idealno vreme da se opustim i odmorim. Međutim, sledećeg dana, moja ćerka je potrčala ka meni plačući i rekla: „Šta se desilo sa mojom sobom, mama? Gde su moje igračke?“ U tom trenutku sam mislila da možda nije dobro zapamtila, da je bolest zbunila njenu memoriju.
Ali kada sam ušla u njenu sobu, shvatila sam da nešto nije u redu. Kao da mi se tlo pomerilo ispod nogu. Njena soba nije bila soba koju je poznavala. Zidovi su bili okrečeni, nameštaj potpuno zamenjen, pa čak su i dekoracije drugačije.
Bila je to nova soba, ali ne na način na koji bi se zamišljao prijatan poklon. Bilo je čudno, hladno, udaljeno. Osećala sam kao da je moja svekrva uzela deo našeg doma i zamenila ga nečim što ne pripada, nečim što nije deo naše svakodnevice. Bila sam ljuta.
Najgore je bilo shvatiti da to nije uradila samo moja svekrva. Moj muž je takođe bio uključen. Njih dvoje su zajedno isplanirali tu „iznenađujuću“ promenu za našu ćerku dok smo bili u bolnici, a da me uopšte nisu konsultovali.
Moja svekrva je iskoristila situaciju da sprovede promenu o kojoj je toliko puta pričala, a moj muž je iz nekog razloga podržao tu ideju. Veoma me je povredilo saznanje da su, umesto da razmisle o tome šta bi nas sve učinilo srećnim kao porodicu, odlučili da urade nešto bez pitanja mene ili moje ćerke.
Kada sam pokušala da razgovaram sa mužem o tome, ostala sam paralizovana. Umesto da razume moju bol i frustraciju, rekao mi je da preterujem, da su mu namere bile dobre i da je to ustvari sitnica o kojoj ne vredi raspravljati. Osećala sam se nevidljivom, kao da moja osećanja nemaju važnost.
Moja ćerka je bila tužna, ja sam bila slomljena, ali za njega je to bila samo mala stvar, „dobar gest.“ Najgore od svega, umesto da me podrži, delovalo je kao da je više spreman da brani svoju majku nego da razume mene.
Imala sam vrlo žestoku raspravu s njim, a njegova majka je, naravno, saznala za to. Međutim, nije mi ništa rekla. Nije ni poslala poruku da se izvini meni ili mojoj ćerki za ono što je uradila.
Sada ne znam šta da radim. Osećam se iznevereno i od njih oboje, i ne znam kako da nastavim dalje. Ne želim da razgovaram s njima. Ne znam da li preterujem ili zaista imam pravo da se tako povređeno osećam.
Da li treba da se izvinim što sam toliko potresena? Ili treba da stanem čvrsto i da muž shvati da, iako su njegove namere bile dobre, nije poštovao moj prostor i naše porodične odluke? Kako da počnem da lečim ovu veliku ranu? Osećam da je narušeno poštovanje prema našem domu, našim izborima, našoj porodici i ne znam kako da se nosim sa tim.
Hvala ti što si odvojio/la vreme da pročitaš i za svaki savet koji možeš da mi daš. Zaista mi je važno da znam da li su moja osećanja opravdana i kako da rešim ovaj sukob bez gubitka mira.
izvor: brightside.me
