Tokom svoje iskrene i emotivne priče, žena je odlučila podeliti svoje iskustvo braka sa osobom druge verske zajednice. Iako potiče iz muslimanske porodice, to je nije sprečilo da se uda za Srbina. Smatrala je da vera nije presudna kada je u pitanju ljubav, brak i međuljudski odnosi, i da bi prava ljubav trebala da prevaziđe sve razlike među verovanjima.
Iako je u početku verovala da je ljubav najvažnija, njeni roditelji nisu mogli da prihvate njenu odluku, a nekoliko godina nisu želeli da imaju nikakav kontakt sa njom. Taj period nesuglasica bio je težak za nju, jer je želela da održava dobar odnos sa porodicom, ali su razlike u verovanjima i predrasudama bile prevelike prepreke.
Međutim, njen suprug je uvek bio izuzetno obazriv i pun poštovanja prema njenim roditeljima. Iako nije mogao da menja njihovo mišljenje, uvek je pokazivao pažnju i razumevanje, i trudио se da bude podrška u svim trenucima, čak i kada je bilo veoma teško. Njen pogled na supruga bio je izuzetno pozitivan; za nju je on bio i ostao njen savršen partner. Bio je privlačan, brižan, marljiv, a osim toga, izuzetno obrazovan. Iako je radio u obrazovanju, kao profesor na fakultetu, nikada nije pokazivao znakove umora niti je zapostavljao njen život, njihovu zajedničku porodicu ili bilo koji aspekt njihovog odnosa.
Nedavno je, međutim, nastao jedan težak trenutak kada je njena majka zatražila njegovu pomoć u vezi sa zapošljavanjem jedne rođakinje. Suprug je bio u mogućnosti da poveže rođakinju sa direktorom firme u kojoj je radio, što je bilo dobrodošlo u njenim očima. Iako je cenila što je njena majka imala molbu, žena je osjećala da nije u redu tražiti takvu pomoć, jer bi to značilo da koristi pozicije koje nisu bile zasnovane na zaslugama, već na ličnim vezama. Smatrala je da je to neprimeren potez, jer bi njena majka mogla biti sklona korišćenju njenog supruga zbog njegove veze sa direktorom, što je smatrala neetičkim.
- Suprug je, međutim, bio spreman da pomogne, ali su nakon nekoliko dana promenili mišljenje. Odlučili su da neće iskoristiti veze da bi pomogli, jer nisu želeli da njihova dobra volja bude shvaćena kao nepotizam ili korišćenje privilegija. Odluka nije bila jednostavna, ali su oboje smatrali da je najpoštenije ostati dosledan sopstvenim vrednostima i načelima. Iako su zajedno već deset godina, žena nije mogla da ga nazove „zetom“ i nije se mogla pomiriti sa činjenicom da je deo njegove porodice koja pripada „drugi verovnoj zajednici“. Iako je mnogo volela svog supruga i njegovu porodicu, osećala je da je vrlo teško da potpuno prihvati ovu vrstu razlike, posebno jer je odrasla u porodici gde je vera bila duboko ukorenjena i smatrana ključnim delom svakog odnosa.
Ova dilema, iako nije bila nova, postajala je sve veća sa vremenom, jer je žena bila svesna da ljubav i poštovanje prema svom partneru ne znači nužno da će biti lako pomiriti različite vrednosti i tradicije koje donosi brak sa osobom iz druge verske zajednice. Prepoznavanje te razlike u njihovim verovanjima bila je stvar koju nije mogla u potpunosti prevazići, ali je odlučila da se bori da bi njihov brak funkcionisao, jer je ljubav koju su gajili bila snažna, a verovala je da sa vremenom sve razlike mogu biti prevaziđene uz međusobno poštovanje i razumevanje.
