Gospođice Hejnz! Prošlo je šest meseci otkako sam vas video zadnji put! – rekao je, stiskajući oduševljeno njenu malu ruku.
Lepo je biti kod kuće, Elise. Gde je Rodžer? Očekivala sam da ću ga zateći kako sedi na peronu i gleda u svoj sat. Da li je primio moj telegram? -upitala je zabrinuto.
Naravno da jeste, gospođice. Bio je ovde pre desetak minuta i kipteo je od srdžbe. Poslednji put kada sam ga video u takvom stanju, Bred Čejni je otišao kući s modricom na oku i s nekoliko polomljenih rebara – nasmejao se šef stanice.
Toga sam se upravo i bojala. Da li je jako ljut?
To vam ne bih mogao reći. Pitao me je samo kada će stići taj „prokleti“ voz. Zabavlja me njegov čudan akcenat.
Nasmejala se slatko uprkos tome što je bila zabrinuta.
Pa, on je rođen u Francuskoj i imao je već sedamnaest godina kada je došao ovamo sa svojim roditeljima.
Ali, njegova majka se rodila i odrasla je ovde. Osim toga, stari Korman je govorio odlično engleski.
Ne zasmejavajte me, Ešli. Jedino što je Korman imao američko bilo je prezime, a i to ne bi imao da ga majka nije nagovorila da promeni svoje francusko prezime, a svog sina je uvek zvao Rože. Gde je otišao Rodžer?
Otišao je kod Raskina Blejka da uzme sedlo koje je poručio. Vratiće se brzo. Gospođice, dali ste stvarno izbačeni s fakulteta?
Jesam. Fakultetska uprava nije htela da uvaži neke naše zahteve za poboljšanje nastave. Pobunili smo se protiv toga, jer nismo mogli da se pomirimo s tim da nas tretiraju kao decu. Bio je to masovan protest. Fakultetski autoriteti su saznali da sam ja bila glavni voda i organizator demonstracija i posledica svega toga je da se sada nalazim ovde. Volcla bih da Rodžer stigne več jednom i da svršimo s tim – rekla je nestrpljivo, nervozno pogledajuči kroz prozor.
Gospođice, da vas ne poznajem tako dobro, zakleo bih se da se bojite.
Bojim se, ali to neka ostane medu nama. Rodžer bi mogao da me vrati natrag, a to bi bilo strašno i moj ponos to ne bi podneo. Napuniću dvadeset i jednu godinu tek u maju, a dotle nemam pravo na nasledstvo koje mije otac ostavio. Volela bih više da me ubiju nego da me vrate u taj mauzolej.
Ućutala je i pogledala još jednom kroz prozor. Prepoznala je odmah tu visoku priliku u farmerkama, sa velikim kaubojskim šeširom i sedlom prebačenim preko ramena.
Uh… uh! – prostenjala je i srce poče da joj lupa ubrzano.
Ne bojte se, gospođice. Rodžer vas neče tuči – nasmejao se šef stanice.
Hoćete li da se kladimo? – upitala je, okrećući se prema vratima da bi se našla licem u lice sa Rodžerom Kormanom. Bila je spremna na eksploziju i pokušala je da sačuva prisebnost duha.
Znači, tako! Vratila si se! rekao je Rodžer svojim dubokim, otresitim glasom. Pogled mu je bio pun optužbe, a lice smrknuto.
Rodžere, hoćeš li da ti pomognem da staviš gospođicin prtljag u džip? -upita Eliš, očigledno pokušavajući da skrene Rodžerovu pažnju na nešto drugo.
Možeš – odgovorio je, ne skidajući onaj preteći pogled s Herijete.
Mogao si mi bar poželeti dobrodošlicu – rekla je konačno ona.
Rodžer spusti sedlo na pod, pripali cigaretu i povuče jedan duboki dim.
Pa, do vraga, reci nešto! – Planula je, iznervirana njegovim hladnim ću-tanjem.
Reći ću ti mnogo… ali ne ovde – odgovorio je.
