Ova žena je opasna, pomislio je Edvard kad je ulazio u lift. A zatim je prekoreo sam sebe zbog takve misli. Nijedna žena na svetu ne može biti opasna za njega.
Pogledao je na sat i video da već kasni na sastanak, i to na sastanak koji je sam sazvao. Baš je bio na putu, kad je ugledao Lorel. Njena pojava bukvalno ga je izbacila iz koloseka. Potpuno je promenio pravac kretanja i učinio sve da bi se našao na njenom putu. Njen nadmeni stav i pojava učinili su mu se velikim izazovom. Po-smatrao je kao nestvarno biće koje je zakoračilo u njegov hotel s neke druge planete. Raskošna kosa i savršen ten, sa jedva uočljivom šminkom bili su gotovo neprirodni koliko su besprekomi.
A oči, oči su bile ono stoje najviše uticalo na Edvarda. Tamnozelene, kao beskrajno prostranstvo livada, prosto su ga pozivale da uroni u njih.
Taj trenutak se Edvardu učinio beskonačnim. Odmah je poželeo tu crvenokosu lepoticu. Krv mu je brže zastrujala venama i isprečio joj se na putu.
Sada, kada se prisećao detalja susreta, učinio se sam sebi nezrelim i detinjastim. Moraće da se kontroli-še, odlučio je. Nema te žene na svetu koja može da poljulja Edvarda Džek-sona, ubeđivaoje sebe.
Istovremeno, u svom apartmanu, Lorel je tresla neka čudna groznica. Napetost trenutaka provedenih u Ed-vardovom društvu je prošla, ali opu-štanje nije donelo i olakšanje, nego neko čudno stanje, kakvo nikada do tada nije imala prilike da proživi.
Njegove oči, koje su je plašile najviše od svega, kao da su je pratile i sada, kad više nije bio u prostoriji.
Nasmešila se samoj sebi. Možda, kad se bolje upoznaju…
Ljubići
Najveća nagrada
