Ove godine sam svojoj firmi donela 3 miliona dolara. Radila sam prekovremeno, javljala se na pozive vikendom, čak i tokom godišnjeg odmora.
Šef mi je pred svima čestitao i uručio mi trofej za „Zaposlenu godine“. Bez povišice. Bez unapređenja. Bez ičega.
Rekla sam: „Jeftine nagrade ne plaćaju račune!“ i bacila trofej u kantu u kancelariji.
Šef je odgovorio: „Ti si samo zaposlena! Ne mešaj uspeh sa moći!“
Nasmešila sam se.
Sledećeg dana sam se sledila kada nam je HR svima poslao mejl. Pisalo je:
„Sa trenutnim dejstvom, svi veliki klijentski nalozi biće preraspoređeni. Molimo da se sva pitanja upućuju menadžmentu.“
Srce mi je potonulo. Oduzimali su mi sve što sam godinama pažljivo gradila.
Ali nekoliko sati kasnije, svi su zanemeli kada su saznali da sam već mesec dana tajno bila na razgovorima sa našim najvećim konkurentom. Ponudili su mi istu platu kao sada — i potpuno novi početak.
Bila sam spremna da potpišem.
Tada je moj šef ušao u moju kancelariju, zatvorio vrata i rekao nešto što nikada nisam očekivala.
„Dajemo ti povišicu od 10%. Povećanje beneficija i više fleksibilnosti. Plus sistem bonusa po učinku… OSTANI.“
Sada ne mogu da spavam.
Ovoj kompaniji sam dala 9 godina. Prijateljstva, rutine, lični i profesionalni rast — sve je ovde izgrađeno. Ali vredeli su me tek kada sam zapretila odlaskom.
Konkurencija želi moj odgovor do petka.
Jedan deo mene želi da ostane tamo gde je sve poznato. Drugi deo misli da ovde više nemam budućnost.
Ponekad najteže karijerne odluke nisu vezane za novac. Već za samopoštovanje.
Šta biste vi uradili?
— Paula
