Imam 58 godina i majka sam. Moja ćerka Hana ima 32 godine i nismo razgovarale godinama, ali moj muž i ja živimo otprilike pola sata od nje.
Prošle nedelje dogodilo se nešto neočekivano. Hana me je pozvala uplakana i bilo je jasno da je u velikim bolovima. „Moram odmah da idem u bolnicu“, plakala je. Ja sam odmah odbila i rekla ne — nema šanse da bi on (muž) mogao da se izbori sa troje male dece u tim godinama.
Na trenutak je zaćutala, a ja sam joj rekla da možda treba da povede svoju bebu i malu decu sa sobom ili da zamoli komšiju za pomoć. Molila me je: „Mama, mnogo me boli i deca spavaju. Ne želim da ih vučem sa sobom u hitnu pomoć.“
Osetila sam preplavljenost i frustraciju. Stara sećanja su se vratila. Pre mnogo godina, kada sam se oporavljala nakon operacije, Hana mi nije pomogla. Izvinila se tada, ali to me i dalje bolelo. Kada me je pitala zašto ne mogu da dođem, podsetila sam je kako je i ona isto uradila meni. Zaćutala je.
„Preuveličavaš“, rekla sam. „Odrasla si. Moraš sama da se izboriš s tim.“
U tom trenutku, moj muž, koji je sve vreme slušao, umešao se. „Daj da razgovaram s njom“, rekao je. Rekla sam mu da ne treba — insistirala sam da on fizički ne može da se stara o deci. Ali nije me poslušao. Uzeo je telefon i rekao Hani: „Ne brini, dolazim. Samo idi u bolnicu i pobrini se za sebe.“
Kad je završio razgovor, bila sam besna i suočila se s njim. Ali umesto da se složi sa mnom, pogledao me je razočarano. „Kako si mogla da joj okreneš leđa? To nisi ti“, rekao je i izašao.
Sutradan sam saznala da je Hana morala hitno na operaciju zbog komplikacija povezanih sa porođajem. Sada se oporavlja, ali neće da razgovara sa mnom. Moj muž je distanciran, a čak me je i sin pozvao i rekao da je razočaran kako sam se ponela.
Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome. Užasno se osećam. Iskreno sam mislila da postupam ispravno, praktično, ali sada sve više verujem da sam napravila ogromnu grešku.
Da li sam potpuno pogrešila?
