Osmeh koji se pamti

„Sve što se dešava pre osam nisam dužan da pominjem u svom izveštaju za gospodina Votsona”, rekao je pre nego što je rukom dotakao svoj stari, panamski šešir i nestao u gustom, tropskom rastinju. Videla ga je samo još jednom posle tog razgovora. Čekao je jednog jutra u sedam sati kod kapije da joj kaže da je gospodin Votson pozvao veliko društvo i da će morati verovatno da se kupa na gradskoj plaži oko nedelju dana.
To je bilo pre šest nedelja. Tesa nije dolazila na plažu čak dve nedelje, a potom nastavila sa jutarnjim preskakanjem ograde, bez ikakvih komplikacija.
Nakon kratke šetnje do poseda, Tesa je zadigla svoju haljinu i popela se preko ograde. Vazduhom se širio opojan miris plamerije i disala je duboko. Uzbrala je crveni cvet hibisku a i zadenula ga u kosu dok je išla prema plaži. Dok je išla kroz to gusto rastinje, podsećala je na polinežansku princezu koja u tropskom raju očekuje svog voljenog princa. Kad se približila plaži, podsećala je na malu devojčicu koja prvi put vidi okean. A kad je svukla svoju haljinu i utrčala u veličanstvene talase, podsećala je na boginju mora.
Nikolas Čendler je sedeo na terasi Votsonove „male vile za odmor” i poželeo je da može biti neko drugi. Bilo ko drugi. Sedeo je na terasi usred tog raja, ali menjao bi se sa bilo kim čije ime nije bilo Nikolas Čendler.
Znao je, u stvari, da bi se mnogi menjali sa njim. „Nema ništa loše u tome što si Nikolas Čendler i da potrošiš koji od njegovih silnih miliona”, oni bi verovatno rekli, ali, naravno, strašno bi pogrešili. Ima stvari koje se novcem ne mogu kupiti. Ugled, na primer. Duševni mir, na primer. Sloboda.