Pjesma za Deboru

Da, gospodine Dorf, slobodna sam sutra. Kažite samo u koje vrijeme da dodjem. Ne brinite, biće sve u redu”, rekla je Debora, jedva se suzdržavajući da ne prasne u smijeh, vidjevši svoju cimerku kako prevrće očima i čupa kosu, jedva čekajući da ova spusti slušalicu.
“Zaboga, draga, zar ćeš me ponovo ‘ispaliti’?! A obećala si čvrsto.” Bridžit je istog trena kada je ova završila razgovor započela sa svojom kanonadom optužbi. “Računala sam sigurno da sutra sa mnom, napokon, ideš kod mojih. Toliko sam im pričala o tebi da se svakog vikenda raspituju kada ću da te dovedem da te upoznaju. Mama se interesovala i koje kolače najviše voliš da bi ih pripremila.”
“Izvini… Zaista ne mogu. Iskrsnulo je nešto vanredno.”
“Koji put?! I, uostalom, ne razumijem zašto uopšte više radiš kod Dorfovih kada si sakupila dovoljno novaca i za ap-solventsko veče i za zajedničku ekskurziju?!”
“Nemam srca da im otkažem bar dok se gospoda Dorf ne vrati iz umjetničke kolonije u Švajcarskoj i preuzme domaćinstvo. Gospodinu Dorfu, a i momcima, zaista je potrebna ženska ruka u kući, ne zato što ne bi umjeli da brinu o sebi već zato što su suviše prezauzeti svojim profesijama.”
“Oh, nebesa! Kakva je to porodica? Odrasli sinovi žive zajedno s roditeljima”, iščudjavala se njena cimerka.