Po izlasku iz porodilišta joj nepoznata žena otima bebu iz naručja uz reči „Tvoja beba je najlepša, uzeću je!“: Auto zatim ubrzava, a ostaju samo 3 teorije

Dana 18. oktobra 1985. godine, Tomas i Frančeska Santana dočekali su svoje treće dete, dugo željenu ćerku Marlen. Nakon dva sina, konačno im se ostvarila najveća želja, a Frančeska je već zamišljala sve one male, dragocene trenutke koji je čekaju sa devojčicom.

Lekari u bolnici „Brukdejl” u Bruklinu primetili su znake žutice kod devojčice i bili primorani da produže njen boravak na porodilištu kako bi pažljivije pratili stanje novorođenčeta. Nekoliko dana nakon porođaja, srećna majka odlučila je da poseti ćerku u bolničkoj sobi. Kada je ušla, ugledala je nepoznatu ženu kako šeta između krevetaca i sa zanimanjem posmatra svaku bebu.

Frančeska je odlučila da je pita šta tu radi. Žena je odgovorila da je majka jedne od beba i, iz nekog razloga, zamolila je Frančesku da joj pokaže svoje dete. Kada je Frančeska to učinila, nepoznata žena je bila oduševljena.

„Svidela mi se od samog početka! Ona je najlepše i najslađe dete na svetu”, rekla je, a zatim, jedva stigavši da se pozdravi, žurno izašla iz sobe.

U tom trenutku, Frančeski je sve to delovalo čudno, jer malo ko smatra tuđe dete lepšim od sopstvenog. I na kraju krajeva, koja beba je bila njena? Zašto je nije pokazala? Ali sve te misli su ubrzo iščezle. Frančeska je brinula o Marleninom zdravlju i to joj je bila jedina briga.

Otpust iz bolnice bio je zakazan za 21. oktobar. Lekari su zaključili da je beba potpuno zdrava i tog jesenjeg dana konačno su puštene kući. Frančeska je polako pakovala svoje stvari i poklone, pazeći da ništa ne zaboravi.

Umotala je bebu u žuto-roze ćebe i konačno izašla iz bolničke sobe kako bi se sastala sa svojim bližnjima. 

Prijateljice su je čekale u predvorju da joj pomognu da stigne kući. Njen suprug je bio van grada poslovnim povodom i nije mogao da prisustvuje tako važnom događaju

.Srećna trojka, noseći bebu u naručju, napustila je bolnicu i odlučile su da krenu prečicom do autobuske stanice, kroz usku uličicu. Jedva su zašli iza ugla kada im je jedna žena preprečila put. Frančeska ju je odmah prepoznala kao onu čudnu nepoznatu osobu koju je srela na dečjem odeljenju pre nekoliko dana. Ovog puta, ona je prva progovorila:

„Kuda idete?”, upitala je žena. „Kući”, odgovorila je Santana, osećajući mešavinu strepnje i straha. „Konačno! Čekam vas ceo dan”, rekla je čudna prolaznica s negodovanjem, a zatim izvukla pištolj iz torbe i uperila ga u Frančesku. „Radite kako kažem i niko neće biti povređen.”

Prestravljene prijateljice su se ukočile od straha i polako krenule za nepoznatom ženom. Nakon što su pešačile šest blokova, našle su se kod napuštene deponije. Želele su da veruju da će im žena jednostavno uzeti novac i nakit, a da će se potom razići kao da se ništa nije dogodilo. Ali, razbojnica je imala drugačije planove…

Nepoznata žena je izgovorila rečenicu koju niko nije očekivao da čuje: „Već sam ti rekla da je tvoja beba najlepša i ja je uzimam.” Uperila je pištolj u Frančesku, a ona nije imala izbora osim da preda svoje dugo iščekivano dete u kandže tog monstruma.

Nakon toga, žena je sela na suvozačevo mesto u belom „Ševrole Malibuu” iz 1976. godine, parkiranom iza ugla i bez registarskih tablica, a automobil je odjurio u nepoznatom pravcu.

Jedino što su prijateljice mogle da vide bili su izbledeli crveni natpis na bočnoj strani automobila, kao i vozač sa gustom kosom i tamnim naočarima. Sumnjale su da je možda reč o ženi. Santana i njeni prijatelji su što su brže mogli odjurili u bolnicu, odakle su prijavili incident policiji. Istražitelji su odmah krenuli u potragu za nestalim automobilom, ali čak ni uz vrući trag, nisu uspeli da ga pronađu.

Posle nekog vremena, policija se obratila medijima u nadi da će ubrzati istragu. Kenet Monahan, koji je bio zadužen za slučaj, sazvao je konferenciju za novinare tokom koje je opisao osumnjičenu: „Lepa, svetle puti žena, 25-30 godina, sa hispanskim crtama lica, visoka 170 cm, i teška približno 59 kg. Ima kratku, svetliju kosu i veoma izražajne oči. Nosi neupadljivu odeću: tamne pantalone i sivu jaknu.“

Pored izgleda kriminalkinje, objavljene su i sledeće informacije o otetoj Marlen: „Visina: 50 cm, težina: 3 kg, smeđe oči i tamna kosa.Karakteristična karakteristika: blagi deformitet jednog stopala.“

„Molim vas, ako ste je videli, pozovite policiju! Želim svoju ćerku nazad. Potrebna mi je! Ne mogu da živim bez nje!”, preklinjala je Frančeska gledaoce.

Njen apel dirnuo je srca zabrinutih gledalaca i policija je ubrzo počela da prima pozive iz cele zemlje. Budni građani prijavljivali su da su videli ženu koja liči na osobu sa policijskog crteža. Nijedan osumnjičeni nije izmakao policiji i svaki slučaj je temeljno istražen, ali, nažalost, nijedan trag nije doveo do rešenja.

U novembru 1989. godine, FBI se uključio u slučaj. Stručnjaci su sastavili psihološki profil žene koja je otela novorođenu Marlin.

Pretpostavili su da su je na takav užasan i očajnički čin mogli navesti sledeći faktori: pobačaj ili smrt sopstvenog deteta, neplodnost ili mentalna bolest.

Policija i detektivi odmah su pregledali medicinsku dokumentaciju svih stanovnica Bruklina i zaključili da se nijedna žena koja je odgovarala nekim od karakteristika nije poklapala sa policijskim crtežom. Osoblje bolnice „Brukdejl” takođe je izjavilo da nikada ranije nije videlo otmičarku.

Na dan otmice, Marlinin otac i Frančeskin suprug, Tomas, nalazio se u Dominikanskoj Republici sa sinovima, pa je odmah isključen kao osumnjičeni. Kod kuće je vodio svoj posao – lanac prodavnica mešovite robe. Porodica ga je opisivala kao uzornog oca i supruga koji nikada ne bi naudio svojoj porodici.

Nakon što je saznao za incident, nikada se nije oporavio, a kasnije je postalo jasno da ni njegova supruga više nije mogla da se oporavi.

Dve nedelje kasnije, spakovala je stvari i vratila se suprugu, a sve vreme je nastavila da zove Keneta Monahana kako bi se raspitivala o napretku istrage. Nažalost, istražitelji nisu imali nikakve novosti. Pozivi potencijalnih svedoka postajali su sve ređi, a činilo se da je svaki trag o Marlin zauvek izgubljen.

Ipak, detektivi su nastavili da istražuju tri glavne hipoteze. Prema prvoj, par bez dece odlučio je da dođe do deteta na veoma varvarski način. Tome u prilog govori činjenica da je žena sama izabrala bebu među novorođenčadima, što znači da je najverovatnije želela da je zadrži za sebe.

Druga teorija ukazuje na mogućnost trgovine ljudima. Ovaj globalni problem prisutan je u mnogim zemljama, a Sjedinjene Države svakako nisu bile izuzetak. U najboljem slučaju, Marlen je mogla biti predata porodici, a u najgorem – prodata radi izvršenja užasnih zločina.

U okviru treće teorije, detektivi su razmatrali mogućnost da su u otmicu bili umešani rođaci ili porodični prijatelji. Nakon što su svakog od njih detaljno proverili, nisu uspeli da povežu nestanak bebe ni sa kim od njih.

Iako je prošlo 40 godina od njenog nestanka, Tomas i Frančeska Santana veruju da je njihova ćerka živa i da će jednog dana sigurno biti pronađena.

Svakog 18. oktobra slave rođendan svoje devojčice, nadajući se da će im se jednog dana i sama slavljenica pridružiti. U međuvremenu, policija Bruklina je praktično obustavila istragu još 2004. godine, uz napomenu da će ponovo otvoriti slučaj ukoliko se pojave novi dokazi ili tragovi.

Godine 2010. pomoću specijalizovanog softvera izrađena je i objavljena simulacija izgleda dvadesetpetogodišnje Marlen, zasnovana na fotografijama njenih roditelja.

Naravno, teško je reći koliko je ta slika verodostojna, s obzirom na to da devojčica nikada nije bila fotografisana. Jedina nada istražitelja je da će Marlen, ukoliko je živa, jednog dana odlučiti da unese svoj DNK profil u javno dostupnu bazu podataka u SAD i konačno saznati svoju priču.

 Stil / Woman