Krenula je predveče. Rumeno sunce padalo je iza planinskih vrhova pretvarajući boju horizonta u bogatu, zrelu crvenu. Okrenula je leda svetlosti, kućama i zvucima, koji su dopirali iz sela Išla je putićem u susret sumraku, u kojem su se nalazile prve zvezde i gde se čuo samo žubor potoka, koji je vijugao u podnožju. U daljini je videla svetlost s komšijskog imanja. Sad joj je bila potrebna potpuna, sračunata kontrola. Pronaći će način da sprovede u delo svoju zamisao, učiniće sve što je potrebno da tako bude. Zapravo joj je bilo žao Edija. Poznavala ga je dovoljno dugo i dovoljno dobro da je bila sigurna u to da on nimalo nije naivan, ali zato jeste korektan, pošten i ugledan mladić. Ponekad je umeo da bude prek, ali je pre svega bio džentlmen. I nije sumnjala u to da će ona uživati u svakom trenutku. Neće mu olakšati, naprotiv, odlučila je da mu zakomplikuje život. Bilo joj je dosadno, užasno dosadno. Bezvezno selo nije nudilo nikakvu zabavu koja bi njoj bila zanimljiva, zato se morala potruditi da razbije monotoniju.
Na usnama joj je zaigrao jedva primetan osmeh dok je posmatrala mladića kojem je prilazila. Nemarno naslonjen na baštensku ogradu, Edi je zamišljeno lutao pogledom po livadama i brdima. Široko se osmehnuo kad ju je ugledao, pa joj je krupnim koracima pošao u susret. Čitav je život proveo na selu radeći na uzgoju žitarica zajedno s roditeljima i to je bilo njegovo prirodno okruženje. Visok dobrih metar i devedeset, bio je snažan i žilav, zlatnosmede kose, a pogled njegovih očiju bio je oštar kao u jastreba, dok mu je lice bilo lepih, skladnih crta, ali ogrubele kože od vetra i rada u polju.
