Razdražljiv do pucanja. Arslan je otkopčao dugme na okovratniku košulje. Nedostatak seksa, zaključio je zastavši na tren. Da, to je to. Nije bio ni sa jednom ženom posle nje, jer to naprosto ni zamisliti nije mogao. I bio je emotivno slomljen.
Doduše, nije ga napuštao zdrav seksualni apetit, ali je bio opsednut radom izvršavajući obaveze koje je dugovao svom narodu. A odnedavno su ministri počeli da vrše sve jači pritisak na njega da se oženi, jer, kako su rekli, svojoj zemlji duguje naslednika, čime će osigurati napredak, mir i budućnost.
Ptice su utihnule kad je glasno uzviknuo: – Dosta! – potom se okrenuo i napustio je dvorište palate. Krajnje je vreme da se baci u potragu za dostojnom ženom i da nju zaboravi.
Zbunjeno je zastao u momentu kad je prišao kapiji susedne parcele, čija je bašta ograđena visokom ogradom. Sve je bilo zaraslo. Ovde godinama nije bilo vrednih baštovanskih ruku. Arslan se nije brinuo o plodnom zemljištu otkad je preuzeo vlast. Većina njegovih podređenih smatrala je to imanje začaranim, dok su im se oni racionalniji smejali tvrdeći da je to praznoverje.
Ko zna.
Arslan je stajao ispred kapije razgledajući taj, u korov obrasli, vrt. Setio se da je baš na današnji dan pre devetnaest godina umrla njegova sestra. Njemu je bilo trinaest godina, a Sari tek jedanaest…
Deo travnjaka bio je pokošen, ali u jezercetu, koje se naziralo iza ižđikalog korova, nije bilo vode. Nije bilo ni rascvetalog žbunja niti egzotičnih životinja. Sve je izgledalo kao u začaranom snu, mrtvo.
Uprkos tome, u glavi mu je odzvanjao vrisak njegovog brata, Sarinog blizanca. I protiv svoje volje Arslan je ponovo proživeo to osećanje beznađa kad je ugledao Sarino beživotno telo u bratovljevom naručju. Glava joj je neprirodno pala na stranu, lice joj je bilo belo kao kreč, a njena duga crna kosa ulepljena krvlju ofarbala je vodu u jezercetu u krvavocrveno.
