Amanda je morala da uloži ogroman napor da ne zuri u njega. Znala je da je ovo onaj isti čovek koga je upoznala u samoposluzi prošle subote, ali je izgledao toliko izmenjeno.
— Tražio sam mesto za parkiranje dvadeset minuta. Treba da krenemo. Pogrešno sam se parkirao ispred Vale kuće.
U stvari, Mak je čekao do pre pet minuta da bi uzeo kola i dovezao ih tih nekoliko blokova do Amandinc kuće. Nije želeo da ona sazna da živi blizu nje. Jedan knjigovođa ne bi mogao Sebi da priušti da poseduje sto pedeset godina staru kuću u Akorn ulici, na Bikon hilu. U stvari, to ne bi mogao ni profesor — ako nije imao privatne prihode kao Mak.
Srećom, njegova kola su bila skromna, stari crveni „volvo“, u savršenom stanju, za koga je Mak bio sentimentalno vezan i koga je odbio da zameni za nova, skuplja kola.
Dok je išao za Amandom niz stepenice, vukao je rukave svog sakoa. Bilo mu je neudobno u jeftinom konfekcijskom odelu i košulji, koje je kupio tog popodneva. I naočari su takode bile za paradu. Nosio ih je samo za čitanje. Nije mogao stalno da nosi svoje naočari sa rožnatim okvirom, pa je otišao u radnju i kupio sa staklima bez dioptrije. Nisu mu odgovarale, pa je morao stalno da ih namešta. Pomogao je Amandi da ude u kola i žustro krenuo prema drugoj strani.
— Vi, ovaj, uh, izgledate lepo — primeti on. Zanosno, pomisli. Kao sladoled od jagoda.
— Hvala — reče Amanda odsečno, razmišljajući da on ne izgleda ni izbliza tako zgodno kao onog jutra u samoposluzi. Pomirila se sa sudbinom. Predavanje ne može večno da traje. Biće to kratak izlazak.
