Lekar, pedijatar-oftalmolog, u normalnim prilikama ne doţivljava teško razgovor sa očajnim roditeljima. Godine rada na tom poslu učinile su da se navikne na takve razgovore gledajući iscrpljena lica, kao u ovom slučaju dok nesrećni otac neumorno bdi uz krevet svoje male kćerke.
Oklevajući, lekar je prišao krupnom, snaţnom čoveku markantnih crta lica koji, uprkos iscrpljenosti, kao okamenjen stoji pored prozora sobe u kojoj medicinske sestre hrane i neguju njegovo dete.
Pošto je tu stalno bio, medicinsko osoblje više ga nije primećivalo. S bolnim izrazom na licu netremice je gledao malo drago biće u krevetu.
– Princ Karim?
Prozvani se okrenuo prema lekaru.
– Da li ste otkrili nešto novo?
Lekar odmahnu glavom. Znao je da ovom čoveku nisu potrebne reči utehe jer je svoja osećanja drţao pod kontrolom iako je bio očajan i danima nije spavao.
– Kao što sam vam već rekao, Visosti, tek ujutro ćemo dobiti konačne rezultate a time i dijagnozu.
– Ali nastavićete lečenje? Lekar klimnu glavom.
– Da. Sigurno vam je jasno da ništa ne moţemo garantovati. Metod je nov i nemamo dovoljno iskustva u tome.
Karima je počelo da nervira doktorovo oklevanje. Dođavola s obzirima, ovde se radi o ţivotu njegovog deteta! Ako ništa ne preduzmu, njegova mala Amira mogla bi umreti! Karim stisnu usne trudeći se da ne razmišlja o toj mogućnosti. Stisnuo je šake. Ona mora ţiveti!
Oči su mu gorele, želeo je da se potuče s nekim.
Onako ukočen reče lekaru:
– Doktore, ne razumem se u statistiku – pogledao je malo biće u krevetu, koje je leţalo bez svesti pod uticajem jakih medikamenata. Ovde se radilo o detetu a ne o brojkama. Obuzeo ga je bes. Navikao je da je njegova reč poslednja a sada je bio osuđen na bespomoćnost.
Mora da pomogne svojoj maloj devojčici da ponovo bude zdrava.
– Vaša Visosti, zaista mislim da treba malo da odspavate.
– Dobro mi je.
Mada je savet lekara odbio, Karim je ose-tio da ga je toliko nespavanje opteretilo i duševno i telesno. Reagovao je usporeno, bilo mu je naporno i da razmišlja i da se koncentriše na najjednostavnije stvari. Kada je potpisao sve papire koje mu je verni Tarik bez objašnjenja podneo, ruke su mu toliko drhtale da je njegov potpis bio jedva čitak.
– Vaša kćerka nije svesna činjenice da ste ovde. Dobila je jaka umirujuća sredstva.
Karim se borio sa sobom. Znao je da svom detetu ne moţe mnogo pomoći.
– Želim da budem uz nju kad se probudi.
– Prirodno. A dotad moţete odspavati nekoliko sati. Imamo sobe…
Karim je ćutao a zatim je nevoljno klimnuo glavom. Doktoru je bilo lakše.
– U redu. Reći ću da vam pripreme…
– Dogovorite pojedinosti s Tarikom – očigledno je bio nezainteresovan za dalji razgovor, pa se ponovo okrenuo prema krevetu svoje kćerke.
