– Udaj se za mene! – rekao mi je Žmu dok smo doručkovali.
Piše: Srbijanka Stanković
Izvor: Ja sam Aska
Foto: Unsplash.com
– Ne mogu, izvini. Već sam udata. Imam i dvoje dece.
– Stvarno? Ko je taj srećnik?
– Jedan dečko što me zaprosio u parku pod snegom. Nisi čuo? Bila je to najromantičnija prosidba ikada.
– Nije ti doneo 101 ružu i doručak u krevet? – narugao se.
– Ne, sklonio je moje trnje.
***
– Stani.– rekao je.
– Šta smo zaboravili?
– Ovo. – iz džepa je izvukao bordo kutijicu sa mašnicom. U sledećem trenutku pod svetlom ulične svetiljke zasjao je prsten. Pravi. Bio je veći nego pre dvadeset dva minuta kada sam ga probala u zlatari.
Možda zato što je tamo prodavačica sve vreme cijukala da mi je on „baš, baš lep“ ili „da se neću pokajati“. Zbog čega? Prstena ili udaje, došlo mi da je pitam.
Možda zato što smo se promenili od trenutka kad smo iz zlatare zagazili u sneg. Odjednom, to više nismo bili mi. Zaljubljeni i spremni na taj korak. Bračni. (Kao da znaš kakve su to vode kad nisi u njima.) Možda je baš tu i odgovor zašto su se neki u bračnim vodama udavili: mislili su da su spremni na taj korak – a po vodi se ne može hodati.
Nama nije trebao prsten, ni matičar, ni venčani list. Voleli smo se. Brak je bio samo dekor za našu ljubav. Još nismo napunili 25 godina i mislili smo da to odrasli ljudi rade. A u stvari, bili smo deca u potrazi za prstenom.
Jednom kad smo ga pronašli – postideli smo se. Naš stid progutao je februarski mrak i sneg. Hodali smo jedno pored drugog dvadeset dva minuta strahujući da se pogledamo. Jer nas je pekla bordo kutijica u njegovom džepu i pitanje: Šta da radimo sad?
Izvor: Unsplash.com
– Ništa, idemo negde na večeru, pa ćemo tamo… – jedva je procedio.
– Aha, tamo ćemo.
Kao da se nikad nismo poljubili, dodirnili ili sreli. Kao da nismo delili šest zajedničkih godina života i uspomena. Posle deset minuta rekla sam kako je to glupo.
– Šta je glupo?
– Pa to što se pravimo da nemaš prsten u džepu. Neću da idemo na večeru. Šta kao, treba da se iznenadimo negde između večere i dezerta? Neka sto puta drugi ljudi to rade, neću. To nismo mi.
– U pravu si.– poljubio me je i odjednom smo se ponovo pretvorili u nas. – ’Ajmo u auto. Smislićemo već nešto. – rekao je i povukao me u park Ćirila i Metodija.
– Stani. – rekao je.
– Šta smo zaboravili?
– Ovo. – iz džepa je izvukao bordo kutijicu sa mašnicom. U sledećem trenutku pod svetlom ulične svetiljke zasjao je prsten. Pravi. Bio je veći nego pre dvadeset dva minuta kada sam ga probala u zlatari. – Ovo je tvoje.
Nije rekao: „Udaj se za mene.“
Umesto toga pričao mi je šta on sve meni želi da bude. Šta želi da mi da. I u kojim merama ljubavi i sreće planira da računa naš zajednički život. Ako pristanem.
A nije znao – ja pristala kad sam ga ugledala.
A nije znao – ja sam oduvek za njega bila udata.
Nismo imali sveće, ruže, ni vino. Nisu nam svirale harfe i violine. Nismo imali pojma ni šta im to znači da kažu: „Budi moja žena“ – jer sam ja to njemu već bila. To i sve ostalo.
***
– I tebi je to romantično? – Žmu me je pogledao iznad tiganja sa kajganom.
– Pa jeste, zašto?
– Ja bih to mnogo bolje.
– A je l’?
– Pa da. Šteta što si već udata.
Izvor: Ja sam Aska/Lola
