Rana se ne leči za tri dana, pa tako ni ona metaforična koja nam ostaje na srcu. Pritom, ne znam za vas, ali meni bol koji ostaje posle ljubavi ne deluje ama baš ni malo metaforčno. Osećam kako mi se milion malih čioda zabija svake sekunde u srce, i čini mi se da ono izgleda kao jastuče koje je mama imala kad sam bila mala – ono mekano u koje je zabadala čiode. Jako je teško funkcionisati sa takvim bolom svakodnevno, a ipak mi nađemo način da to uradimo. Ne samo da nađemo način, već i zaista radimo sve što je u našoj moći da vadimo jednu za drugom čiodom, dok na kraju srce ne bude puno nekih rupica koje zapušavamo kako znamo i umemo.
A kada se to desi, nekad smo toliko zaokupirani guranjem svog bola daleko ispod površine gde ne može da ispliva, da čak i kad on malo pomalo kreće da jenjava i nestaje, mi ne primetimo. Pročitajte u tekstu koji su to prvi znaci da nam se slomljeno srce leči, a rupe koje su ostale od čioda (svađa, uvreda, ostavljanja) polako zarastaju.
Ne povraća vam se od izraza “prava ljubav”
Ne treba da se loše osećate što vam pripadne muka kad vidite srećne parove na ulici. Prosto nije u ljudskoj prirodi da se radujemo tuđoj sreći dok nas preplavljuje talas nesreće, a mi se borimo za vazduh. Kada se razočarate u čoveka i njegovu ljudskost, a i ljubav i sve što ona može da donese, teško da možete da gledate kako drugima uspeva ono što vama nije. Ukoliko primetite da ste se krajičkom usana nasmejali kada ste videli par na ulici, ako vam romantične komediju ne bude mučninu ili ako zaista počnete da verujete da ljubav postoji, samo je vi još uvek niste pronašli, definitivno stvari idu nabolje.
Ne krivite više sebe
Žene su generalno mazohiste. Sav Evin teret nosimo na sebi (metaforički naravno, ne biblijski) i često sebe uhvatimo kako, kad nas bes prođe, svaljujemo krivicu na sebe. Preispitujemo sebe i da li smo mogli da pružimo više ljubavi, više seksa, više sebe, više, više, više… A koliko god da smo pružile – mi bismo dobile manje, jer prosto nije do nas. Kada to shvatimo, znači da je jedna mala rana upravo zarasla.
Shvatili ste zašto je to moralo da se desi baš tako
Postavljanje pitanja “zašto baš meni” je svakako treća od pet faza tugovanja. I možda jedna od najkompleksnijih, jer jedna od najtežih stvari sa kojom čovek mora da se izbori je upravo nepravda. Ali u svakom procesu tugovanja postoji peta faza – a to je prihvatanje. Tada vi shvatate da za sve postoji neki razlog, samo vam se nekada pokaže odmah, a nekad morate malo da sačekate. Kada krene srce da vam se leči, nećete morati da znate koji je razlog, već će vam samo biti dovoljno da verujete da on postoji.
