Radio sam kao lični asistent jednog milijardera. On je bio u svom svetu, potpuno deluzivan. Ali njegova žena je bila nešto sasvim drugo.
Imala bi slomove, vrištala i plakala u svojoj staklenoj kancelariji tako da je ceo sprat mogao da vidi i čuje. Moglo je da bude zbog nečeg jednostavnog, poput toga da joj je ručak zakasnio ili bio pogrešan. Srećom, nisam bio njen lični asistent; smenjivala ih je veoma brzo.
Jednom je trebalo da govori na jednom poslovnom događaju, ali je padala kiša. Rekli su mi da smo pomerili njen termin da izbegne kišu, pa sam pozvao njenog frizera, koji joj je radio frizuru u iznajmljenoj vili. Ipak, pojavila se u originalno vreme i doživela apsolutni slom zbog kiše, blata i toga što joj je slot bio pomeren.
Moj šef je bio besan na mene i nije želeo da čuje da sam zvao unapred. Samo sam ćutao i rekao „izvini“. A on mi je rekao: „Izvinjavaju se samo gubitnici.“
Okej, brate.
