Sandra Fleming je još jednom, po ko zna koji put, pročitala sestrino pismo, staro nekoliko meseci. Hartija je već bila izlizana i oštećena od neprestanog okretanja među prstima, a slova na njoj i njihov smisao su iznova budili talase nespokojstva. Da, Sandra je umorno zažmurila, ona je zaista razumela postupak svoje sestre, ma koliko okrutan bio. Jer, napustiti muža i dete od četri godine, nije ni moglo da se okvalifikuje na drugi način, sem okrutnošću i bezosećajnošću.
Tačnije, sve ove godine, od Fejtinog venčanja sa Rosom Bredokom, Sandra i nije očekivala ništa drugo, do sestrinog bekstva. Ipak, nadala se da Fejt neće biti toliko nerazumna da u braku doboje dete, i kasnije svojim odlaskom povredi jedno nedužno biće. Barbi, četvorogodišnja devojčica, postala je najveća žrtva nesrećnih okolnosti, ali ništa manja od svoje majke, ma koliko izgledalo da je Fejt krivac, a ne žrtva.
Fejt…
Sandra se praznili očiju zagledala kroz prozor velikog boinga, kojim je letela prema Melburnu. Nebo je bilo prepuno oblaka, čiju je belinu sekla moćna mašina.
Prošlo je čitavih 14 godina, od kako je poslednji put videla svoju sestru. Svoju nemirnu i nestalnu sestru, čije je misli i osećanja mogla tek da nasluti. U jedno je bila sigurna. Niko i ništa nije moglo da joj obezbedi spokoj, nigde joj nije bilo dovoljno dobro, ništa je nije moglo usrećiti. Fejt Lekont je bila nemirna lutalica, večiti vagabund u potrazi za staništem, koje će pouzdano jednom napustiti.
Sandra je od njihove zajedničke majke, Melise Fleming, saznala da Fejt svojom prirodom podseća na Žerara Lekonta, strastvenog Francuza, koji je njen biološki otac. I on je, po priči, bio tajanstven i nedokučiv, u neprestanom pokretu, večito u potrazi za nedosegnutim.
Fejt ga nikada nije upoznala, baš kao što ni ona, Sandra, nikada nije upoznala svog oca, niti je uspela da otkrije njegov identitet. Znala je da je Englez, baš kao i njena majka, ali je tu počinjala i završavala se priča o drugom roditelju.
