Fiona Svonson se polako budila iz nesvestice. Tiho je jeknula od bola i sa naporom otvorila oči. Zbunjeno je gledala oko sebe. Kako joj se svest postepeno vraćala, tako je i prepoznavala svoju sobu u kojoj je vladao užasan nered.
Onda se vratilo sećanje na strašan događaj i kroz njeno nežno telo prošao je drhtaj užasa i na trenutak joj je zastao dah.
Poslednjom snagom, uz velike napore, mlada žena je pokušala da se digne sa poda. Bilo joj je veoma teško. Nekoliko puta je klonula natrag na pod, dok, ipak, nekako nije uspela da se uhvati za fotelju.
Bolovi u glavi postajali su sve jači, a osetila je i da joj nešto teče niz bolno ćelo. Prinela je ruku glavi i dotakla tanki mlaz koji se slivao niz obraze. Pogledala je ruku. Bila je sva crvena od krvi.
-Ne, ovo se ne može tako završiti – prošaputala je nerazgovetno kroz natečene usne. – Ne sme… Moram da pozovem lekara.
lako ju je od predsoblja delilo samo nekoliko metara, mladoj ženi trebalo j e mnogo vremena i napora dok nije stigla do telefona, činilo joj se da se ćela soba vrti oko nje, a sve stvari u sobi izgledale su izobličene i nestvarne, kao u nekoj narandžastoj izmaglici.
Najzad, sva iznurena, uz veliki napor uspela je da stigne do telefona i da podigne slušalicu. Prsti su joj drhtali dok je okretala broj hitne pomoći.
čula je kako zvoni telefon na drugom kraju žice i samo je molila Boga da se neko javi pre nego što ponovo padne u nesvest. Malo je potrajalo pre nego što se javio ženski glas.
– Hitno mi je potrebna lekarska pomoć, povredena sam! – rekla je zadihano. Jedva je uspela da izdiktira svoju adresu, a onda joj je slušalica ispala iz ruku i pala na pod. Opet ju je uhvatila nesvestica i potonula je u mrak.
