Teodora je krenula kući umorna i ljuta. Dok je upravljala svojom belom „tojotom“ kroz gužvu na ulicama u centru Atine, više je mislila na uobraženog Aleksandra Liliotisa, svog šefa, nego na vožnju i načinila je saobraćajni prekršaj. Saobraćajna patrola ju je zaustavila i naplatila joj kaznu.
To je samo pogoršalo njeno već ionako loše raspoloženje.
Kad je stigla u elitno predgrađe Atine, Kalanaki, u kome su bile samo velike kuće bogataša, nije mogla a da ne zapazi da pred svakom kućom stoje najskuplji automobili – najnoviji modeli.
Moja stara „tojota” ovde se ne uklapa isto kao što se ni ja ovde ne ukapam, zlovoljno je pomislila.
Zaustavila je „tojotu” i namerno je ostavila ispred kuće kao da hoće da se inati sa bogatim susedima. Primetila je ispred susedne kuće beli „mercedes”, dvosed, sa sedištima presvučenim crvenom kožom i zadivljeno se zagledala u njega.
Nije čula kako joj s leđa neko prilazi i trgla se tek kad je začula dubok, arogantan muški bariton.
Možete da ga gledate jer se gledanje ne naplaćuje! Ali, ako primetim da ste ga samo pipnuli, imaćete posla sa mnom!
Okrenula se i ugledala najzgodnijeg čoveka koga je ikad videla. Bio je visok skoro dva metra, crne kose i očiju, vitak, širokih ramena i uzanih kukova, odeven u bledoplave platnene pantalone, „najk” patike i „lakosta“ crvenu pamučnu majicu, što mu je sve izvanredno pristajalo.
