Za sinovljevo venčanje izabrala sam elegantnu belu haljinu. Kada me je snaja ugledala, lice joj je pocrvenelo od besa. „Nije tvoj dan!“ viknula je. Moj sin je ostao nem. Ali kada je matičar upitao: „Da li uzimaš ovu ženu za svoju suprugu?“, moj sin je iznenada oklevao. Zatim je pogledao u svoju mladu, pa u mene, i duboko udahnuo.
„Ne“, konačno je rekao.
Snajino lice je pobledelo, a meni je srce potonulo.
„Umoran sam od svađa“, nastavio je. „Volim te“, rekao je svojoj mladi. „Ali ne mogu više ovako. Neću započeti naš brak sa ovom tenzijom koja visi nad nama.“
Venčanje je otkazano. Sala, ketering, cveće — hiljade dolara, sve uzalud. Gosti su odlazili šapućući, neki odmahujući glavom, drugi nudeći neprijatne tapšaje po leđima. Moj sin nije raskinuo sa svojom izabranicom. Umesto toga, predložio je da imaju privatnu ceremoniju, samo njih dvoje, bez haosa.
Ali nisam mogla da se oslobodim poniženja zbog toga što sam bila izvikana pred svima. Da, nosila sam belo, ali nikada mi nije bila namera da zasenim mladu. Ipak, način na koji mi se obratila — kao da sam ništa — zaboleo je. Osetila sam se nepoštovano i sada ne znam kako dalje.
Napetost u našoj porodici samo raste. Moj sin je uhvaćen između dve strane, pokušavajući da ugodi svima. Ne želim da ga izgubim, ali isto tako ne želim da me tretiraju kao neprijatelja.
Treba mi savet. Kako da ovo popravim?
S poštovanjem,
Linda
izvor: brightside.me
