Lorenca je zaintrigiralo njeno pismo, bilo je napisano na kompjuteru, naravno, jer je Adel celog života patila od disleksije. Čak joj se i na kompjuteru potkrala poneka slovna greška, zlurado je zaključio. Adel u pismu nije molila, već je tvrdoglavo insistirala na tome da joj pruže priliku da radi poslove na koje je navikla: kao kasirka u prodavnici ili sobarica u hotelu.
Zaboga, kako naći isplativ posao nekome ko ima tako malo talenta i poslovnog iskustva? Kasirka! Sobarica! Zašto mu je otac poverio tako nedostojan zadatak?
A onda je osmeh zaigrao na njegovom dotad bezizražajnom licu. Adel je upravo ono što bi njegov brat Zak nazvao ženom bez plemićkog porekla, sušta suprotnost pripadnicama najviših društvenih krugova u Mantoviji. Ona je, ako se dobro sećao, neobuzdanog ponašanja i jezika, nimalo graciozna i užasno trapava, s groznim manirima za stolom… Ipak, te njene zelene oči… činile su je posebnom. Prvi put je osetio uzbuđenje zbog opklade sa Zakom. Bio je siguran u to da će, uz pomoć tutora naravno, transformisati Adel u otmenu damu i tako ubediti sve na dvoru da je pred njima devojka plave krvi.
