Tuga nije trenutak. To nije nešto što bledi samo zato što vreme ide napred. Ona se zadržava, preoblikuje i postaje tihi saputnik onima koji su izgubili nekoga koga vole. Svet može očekivati da tuga ima rok trajanja, da bude nešto što na kraju nestane, ali istina je da gubitak ne oduzima samo osobu – on uzima delove života koji je nekada postojao, prepravljajući samu osnovu onoga što jeste.
Kad nekoga nema, svet ne staje. Vreme se nastavlja, ljudi nastavljaju, godišnja doba se menjaju. Ali za one koji su ostali, sve se menja. Mesta koja su nekada bila ispunjena njihovim smehom sada odzvanjaju odsustvom. Trenuci koji su nekada bili podeljeni sada su nepotpuni. Ne oplakuje se samo njihovo odsustvo – to je gubitak onoga što je bilo, gubitak onoga što je moglo biti.
Neki će možda pitati: „Da li još uvek tugujete?“ kao da bi protok vremena trebalo da smanji težinu ljubavi koja je nekada postojala. Ali tuga nije nešto što treba pretrčati, niti je nešto što se može meriti kalendarom. Ona je utkana u tkivo duše, odraz dubine ljubavi koja je nekada bila data i primljena.
Ipak, čak i u dubini tuge, postoji otpornost. Postoji tiha snaga u nošenju uspomena, u učenju kako živeti u svetu koji se oseća drugačije. Tuga ne znači biti zaglavljen – to znači poštovati ono što je izgubljeno dok se još uvek kreće napred. To je dokaz da ljubav ne nestaje. Preobražava se.
Pa neka tuga bude. Neka postoji bez stida. To nije slabost; to je ljubav koja se nastavlja dalje od gubitka. Neki možda ne razumeju, ali oni koji znaju da tuga nije znak odbijanja da se nastavi – to je svedočanstvo ljubavi koja nikada neće nestati.
