Unajmila sam dadilju da se brine o mojim blizancima. Od samog početka bila je to prava mala idila – deca su je prosto obožavala. Njena nežnost, strpljenje i urođena sposobnost da ih smiri kad god zaplaču činili su da mi srce bude na mestu svaki put kad bih je ostavila s njima. U početku sam bila zahvalna što sam našla nekog tako pouzdanog, nekog ko im je mogao pružiti pažnju i ljubav kada ja nisam mogla. Činilo se da se savršeno uklopila u naš dom.
- Kako su prolazili meseci, moja je zahvalnost rasla jer je svojim trudom olakšavala moj svakodnevni život. Mogla sam da odahnem i konačno posvetim i sebi malo vremena, znajući da su deca u sigurnim rukama. Bila je uz njih u svim situacijama – od hranjenja i igranja do uspavljivanja. Njihovi osmesi kada bi je ugledali davali su mi dodatni osećaj poverenja.
Ali posle šest meseci, sve se srušilo kao kula od karata. Jednog popodneva, ranije sam se vratila kući, očekujući da ih zateknem kako mirno spavaju ili se igraju. Umesto toga, ušla sam u sobu i zatekla prizor od kog mi je krv proključala. Stajala je ispred mog ogledala, u mom donjem vešu, slikajući selfije sa osmehom kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Srce mi je udaralo kao ludo, a u glavi mi se vrtelo hiljadu pitanja – kako je mogla? Zašto to radi?
Nisam mogla da zadržim bes. U naletu emocija sam je izgrdila, vikala sam toliko glasno da sam verovatno preplašila i decu. Bez mnogo razmišljanja, spakovala sam joj stvari i isterala je iz kuće. Uz to sam uzela sav moj donji veš za koji sam je videla da ga nosi i bacila joj ga u torbu. Ispraćajući je, ironično sam rekla: „Možeš da ga zadržiš kao platu za poslednji mesec.” Zatvorila sam vrata za njom, a osećaj izdaje i gađenja me je razjedao iznutra. Tada sam bila sigurna da sam uradila pravu stvar, štiteći svoj dom i svoju porodicu.
Prošlo je nekoliko meseci otkako je otišla. Polako sam počela da zaboravljam incident, trudeći se da ne mislim na to koliko sam bila ponižena u sopstvenoj kući. Sve dok nedavno, dok sam premeštala nameštaj u dečijoj sobi, nisam naišla na nešto što mi je ponovo sledilo krv u žilama. Pomicala sam dečije krevete, kad sam ispod jednog ugledala komad mog donjeg veša. Zastala sam, a onda zgrabila taj komad i nastavila da pretražujem. Ispod drugog kreveta našla sam još jedan. Bio je to isti onaj veš za koji sam bila sigurna da sam joj ga dala kada sam je isterala.
- U tom trenutku mi je kroz glavu prošlo da nešto ne štima. Počela sam da analiziram svaki detalj iz tog dana kada sam je uhvatila. Srce mi je ubrzano kucalo dok mi je polako sinula strašna spoznaja. Istina je bila mnogo gora nego što sam uopšte mogla da zamislim.
Ispostavilo se da je moj muž imao aferu s dadiljom. Ceo taj period dok sam joj verovala, on joj je iza mojih leđa poklanjao pažnju – i ne samo to, davao joj je poklone. A kao muškarac sa vrlo plitkom maštom, nije mu palo ništa drugo na pamet nego da joj kupuje isti donji veš kakav je ranije kupovao meni. Tako je, u trenutku kada sam je uhvatila kako pozira ispred ogledala, ona zapravo nosila svoje komade, a ne moje.
Ali prava izdaja tek je dolazila. Kada je moj muž shvatio da sam je isterala i da bi istina mogla da ispliva na površinu, pokušao je da prikrije tragove. Da bi zaveo lažni trag, uzeo je moj pravi donji veš i sakrio ga ispod dečijih kreveta, verujući da ga nikada neću pronaći. Mislio je da će time zaštititi sebe i sakriti svoju prevaru. Njegova ideja bila je da ja ostanem uverena kako je dadilja zaista krala moje stvari.
Međutim, sudbina je htela da istina ispliva na površinu. Sada, kada znam sve, osećam kombinaciju besa, gađenja i tuge. Ne mogu da verujem da je neko koga sam volela i kome sam verovala sposoban za toliku izdaju. Ni za šta na svetu nisam mogla da pretpostavim da će moj muž biti taj koji će izigrati poverenje naše porodice. Sve ono što sam smatrala sigurnim, srušilo se u jednom trenu.
