Odlomak
Devojčine ljubičaste oči bile su bezizražajne i ošamućene. Izgledalo je kao da je jedva svesna trojice izgladnelih muškaraca koji su je pritisli uz zid.
Rajan Skenlon je već jednom video taj isti izraz neopisive patnje i poželeo je da odvrati pogled pre nego što mu se vrate uspomene na dane provedene u Iraku. Dođavola, mora da je pogrešio. Bilo je zadimljeno kao u paklu, svetio u baru je bilo bledo, a devojka je bila na drugom kraju prostorije. Ako je i izgledala ošamućena, to je verovatno bilo zato što je popila nešto. Droga je ovde u Savaneti bila jeftina i ponekad mu se činilo da je polovina stanovnika Arube bila drogirana. Haljina od belog satena joj je bila potpuno pripijena uz telo, i to ovde usred Sonrisinog lokala. Te dve činjenice su trebale da budu dovoljne da ga ubede da je ona jedna od Sonrisinih devojaka i da je ovde kako bi zadovoljila seksualne potrebe tih muškaraca.
-Baš je lepotica – prokomentarisao je. Konrad uzimajući piće sa šanka. – Možda isuviše mlada da radi za Sonrisu. Šta misliš, da odemo kasnije u gornje prostorije?
Rajan se namrštio. – Zaboga, pa ona nema više od šesnaest godina, ja ne idem u krevet sa tinejdžerkama. – Spustio je pogled, pokušavajući da ne gleda u devojku. – Osim toga, nismo došli ovde da isprobavamo Sonrisinu robu. Gde je, dođavola, Fausto? Rekao si da će stići pre ponoći.
-Doći će on. Tvoj predlog ga je veoma zainteresovao -Konradov pogled je i dalje bio prikovan za devojku na drugom kraju prostorije. – Ona trojica divljaka izgleda ne nameravaju da odustanu od devojke. Ruke su im svuda po njoj. Dovraga, pa zar ne mogu da se kontrolišu dok… – Iznenada je zastao i tiho zazviždao. – Neka sam proklet. Pa, ona je bosa.
