BONUS TEKST
Skoro četiri godine nakon smrti mog muža, ostala sam sama da se brinem o našem tada osmogodišnjem sinu. U tom periodu sam naučila mnogo više o čoveku za kog sam verovala da ga poznajem do srži. Danas, kada se osvrnem, postajem svesna da bi, da je ostao živ, vrlo verovatno naš brak bio okončan i bez tragičnog događaja koji ga je prekinuo.
Sve je počelo pre nešto više od šest nedelja, kada se na mojim vratima pojavio službenik suda s ciljem da uruči mom suprugu sudski nalog za DNK test. Sud je želeo da utvrdi očinstvo nad još jednim detetom za koje je postojala sumnja da je njegovo. Tada sam mu bez reči pružila kopiju umrlice, objasnila da je čovek kojeg traži preminuo i zatvorila vrata, misleći da je time stvar završena.
Međutim, mir nije dugo potrajao. Nakon kratkog vremena, na istim tim vratima pojavila se žena koju nikada ranije nisam videla. S ozbiljnim izrazom lica tvrdila je da njeno dete pripada mom pokojnom suprugu. Osetila sam kako mi srce lupa u grudima, a misli su mi se rojile, jer takvu mogućnost nisam mogla ni da zamislim. Prevara nikada nije bila nešto što bih povezala s njim. Čak i sada, kada znam da je sve moguće, deo mene odbija da veruje u to. Pogledala sam dete koje je bilo s njom – i moram priznati da je u nekim crtama podsećalo na mog muža. Ali, da bi se zaista radilo o njegovom detetu, ono je moralo biti začeto neposredno pre njegove smrti.
Pokušavala sam da ostanem smirena dok sam joj govorila da je mrtav, pokazujući joj gde je sahranjen. Nadajući se da će to biti kraj razgovora, već sam se okrenula kad je izvadila papir iz torbe. Bio je to rezultat DNK testa, a žena ga je pokazivala s takvim izrazom lica kao da u rukama drži nekakav džoker koji joj otvara vrata do bogatstva. Zahtevala je deo njegove imovine, uvidevši u meni nekog ko sada raspolaže svime što je iza njega ostalo. Nisam mogla da se suzdržim i kroz gorak smeh izgovorila sam: „Moj muž nije imao ništa. Polovina ničega je i dalje – ništa. Ako hoćeš, slobodno uzmi.“
- Kasnije su me neki ljudi nazvali bezosećajnom zbog načina na koji sam to rekla. Ali ono što oni nisu znali jeste da nije bilo formalne ostavine. Iako je zvanično sve bilo raspodeljeno ili potrošeno, postojala su sredstva koja su direktno prešla u moje ruke mimo ostavinskog postupka. Jedno od njih je bila nekretnina za iznajmljivanje koju su nam njegovi roditelji poklonili nekoliko godina ranije. Bila je uknjižena na oboje nas, kao zajedničku svojinu sa pravom preživljavanja, što znači da je po njegovoj smrti automatski prešla na mene bez ikakvih dodatnih procedura.
Tu nekretninu sam već prodala, a dobijeni novac sam namerila da uložim u obrazovanje našeg sina kako bi jednog dana mogao da ode na fakultet i gradi svoj život. Pravila sam svaki potez pažljivo i konsultovala se s advokatom kako bih bila sigurna da je sve što radim legalno i da ne postoji mogućnost da neko može da ospori moja prava.
Iako mi je bilo teško da posmatram to drugo dete, koje verovatno zaista nosi njegovu krv, bila sam svesna da moje srce i resursi moraju da budu usmereni na moje sopstveno dete. Ne mogu da budem odgovorna za greške koje moj muž možda jeste ili nije napravio. Moj prioritet je da izgradim stabilnu budućnost za sina kojeg sam rodila i kojeg je on voleo na svoj način.
Ponekad me obuzme tuga i gorčina jer sam se nadala da je čovek kojem sam verovala bio drugačiji. Ali sada, kada je sve iza mene, učim da idem dalje. Prošlost se ne može promeniti, a sadašnjost zahteva snagu i jasnoću kako bih nastavila da se borim za ono što je za mene najvažnije – dobrobit mog sina i naš mir.
