Vladimir ostavio trudnu suprugu zbog ljubavnice nakon strašne tragedije koju su doživeli: Posle 10 godina usledio obrt koji mu je sledio krv

Nadežda i Vladimir Ruskih imali su naizgled veoma skladan brak, a kruna njihove ljubavi bio je sin Dimitrije. Oboje su bili uspešni ljudi, posebno je Vladimir slovio za bogatog i moćnog čoveka devedesetih godina prišlog veka. Međutim, kada se zagrebalo malo ispod površine, ispostavilo se da mu je Nadežda već dugo praštala prevare, a da on, čini se, nije ni mario za njena osećanja. Ljubavnica Jelena stalno je bila prisutna u Vladimirovom životu, iako nije hteo da se razvede od svoje supruge zbog sina. Godinama kasnije, upravo ta ljubavnica uništiće mu žvot.

Na dan Diminog nestanka, njegova baka je jedva čekala da joj se unuk vrati. Zabrinuta žena je osetila da nešto nije u redu, jer su se časovi tada odavno završili, a dečak je uvek dolazio kući na ručak. Tada se na vratima pojavila njegova majka, Nadežda, ali Dima nije bio sa njom. Otac dečaka  sam je pokrenuo potragu, pretražujući dvorišta i naselja širom grada, ispitujući prijatelje i rođake. Od dečakovih drugova iz razreda saznao je da je u pitanju otmica.

Naime, prema rečima očevidaca, Dimu su odvela trojica nepoznatih muškaraca, ali počinioci nikada nisu postavili nikakve zahteve, iako su poslovne aktivnosti njegovog oca najverovatnije bile razlog. Po lokalnim standardima, Vladimir Ruskih je bio bogat čovek i verovatno je imao mnogo neprijatelja, pa su istražitelji razmatrali ovu teoriju. Ali onda je majka nestalog dečaka pronašla čudnu kovertu adresiranu na njenog muža u njegovom poštanskom sandučetu.

Sadržala je poruku koja nije ostavljala nikakvu nadu, probudivši jezu bukvalno svima prisutnima: „Pozdrav vašoj ženi, redak poklon zmiji.“

Uz pismo je bila priložena mapa, očigledno nacrtana od strane samog ubice, koja je označavala lokaciju onoga što je ostalo od dečaka. Možda su kriminalci želeli novac, ali ako je tako, zašto ubiti dete i da li je zločin zaista počinjen iz osvete ili maniakalne zlobe.

Potraga za školarcem, prateći propisanu proceduru, nije dala rezultate. Iscrpljeni i potpuno očajni roditelji odlučili su da potraže pomoć vidovnjaka, ali kako se kasnije ispostavilo, ono što su vračari i mađioničari rekli nije imalo nikakve veze sa stvarnošću. Šest meseci nakon Dmitrijevog nestanka, berač pečuraka je naletelo na jeziv prizor u šumi u blizini grada.

Slučajno je naišao na telo dečaka, a identitet dečaka potvrđen je na osnovu poluraspadnutih školskih svezaka, ranca, odeće i lančica sa krstićem koji je nosio na dan kada je nestao.  Obdukcijom je utvrđeno da je smrt deteta izazvana višestrukim telesnim povredama, a na mestu zločina pronađen je šal, očigledno ne njegov.

Na sahrani, Dimine roditelje, slomljene tugom, obuzeo je dubok osećaj krivice, a na nadgrobnom spomeniku ubrzo se pojavio čudan natpis: „Mitja, i ti si naša bol i tuga!“ Značenje ove fraze postalo je jasno istražiteljima tek mnogo godina kasnije. Odmah nakon sahrane, na iznenađenje onih oko njih, Dimini roditelji su se razveli.

Vladimir je napustio svoju trudnu suprugu u osmom mesecu i preselio se kod ljubavnice. Do tada je istraga dospela u ćorsokak, a slučaj se razvukao na dugih devet godina.

Tokom zime 2002. godine desio ne nezamisliv obrt, a prava istina otkrivena je nakon mnogo vremena sasvim slučajnom. Bivši zatvorenik Sergej Vasiljev je u pijanom stanju ispričao svojim drugovima kako je njegov prijatelj oteo i ubio dečaka. Sledećeg jutra, malo se otreznivši, shvatio je da je rekao previše i pojurio je ka svom saučesniku, Vjačeslavu Nikitinu.

„Ako te pozovu ili te privedu, nemoj im ništa reći, ćuti“, preklinjao ga je jedan od kriminalaca.

Nakon kratkog razmišljanja, Nikitin je shvatio da će se policija pre ili kasnije pojaviti, pa je odlučio da sam ispriča celu priču. Do trenutka kada je uhapšen, Nikitin je već potpisao priznanje. Sve to vreme je živeo mirno, znajući mnoge detalje zločina, ali je ćutao, plašeći se da će završiti iza rešetaka.

„U decembru 1992. godine, dvojica mojih prijatelja, Romanenko i Vasiljev, ponudili su mi posao, rekavši da mogu lako da zaradim veliku svotu novca. Moj posao je bio prevoz, a za to mi je rečeno da pronađem auto. Nekoliko dana nakon incidenta, video sam na televiziji da je dete nestalo. Onda sam dva puta sreo Nikolaja Romančenka i on mi je sve ispričao”, priznao je Nikitin na sudu.

Sergej Vasiljev i Nikolaj Romančenko su bili ti koji su prišli dečaku na igralištu i nekako ga nagovorili da uđe u auto.

„Nakon što je školarac ušao u kola, počeo je da plače i rekao da želi da ide kod majke. Romančenko i Vasiljev su rekli da će ga odvesti kod majke, jer ih je žena navodno zamolila da ga pokupe iz škole i dovedu kod nje. Dečak je malo plakao, zatim se smirio, a onda mi je naređeno da ih odvedem u Romančenkovu vikendicu“, govorio je Nikitin.

Nakon što su kriminalci stigli, Vasiljev, Romančenko i dečak su izašli iz auta i peške krenuli ka vikendici, dok je Nikitin odmah otišao.

U jednom trenutku, njih trojica su seli pored puta. Onda se Vasiljev oprostio i krenuo ka autobuskoj stanici, dok je Romančenko podigao dečaka na ramena i skrenuo u šumu. Oko dvadeset minuta kasnije, Romančenko je sustigao Vasiljeva. Pre toga nevinom dečaku je oduzeo život. Obojica su ušla mirno u autobus, kao da se ništa nije dogodilo.

Sledećeg dana, Vasiljev je otišao kod Romančenka po novac, a Nikitin je stigao da uzme svoj deo. Tog dana, dvojica ubica su prvi put čula ime žene koja je naručila ubistvo: Jelena. Ispostavilo se da je to bila Romančenkova rođaka. Tek kasnije, nakon brojnih ispitivanja i sukoba, otkriven je sav cinizam i brutalnost kriminalne bande.

Konačno, deset godina kasnije, cela slika je počela da se sklapa. Ispostavilo se da je Jelena Celiševa bila ljubavnica Vladimira Ruskih. Devedesetih godina prošlog veka radila je kao računovođa u očevoj firmi i u početku su se prilično dugo družili. Zatim je počela dugotrajna afera, nakon koje je Jelena zatrudnela. Kao što mnoge žene veruju, ako se dete rodi, mora imati oca. Celiševa je činila sve da otme Vladimira Ruskih od njegove porodice i uplovi u brak sa njim. Postojanje ljubavnice nije bila tajna za Vladimirovu suprugu. Nadežda je znala da se dugo viđaju i da ljubavnica odgaja ćerku Katju iz prvog braka.

Više puta je čula za muževljevu “prijateljicu” od svog malog sina, koji joj je rekao da su on, njegov otac i neka žena po imenu Lena jeli sladoled i otišli ​​u park.

Vladimir je ostao sa porodicom prvenstveno zbog sina. Celiševa ljubomora prema Vladimirovoj supruzi  ženama i njihovom detetu rasla je sve intenzivnije svakog dana.

Neko vreme, Vladimir je čak živeo na dve adrese, ali njegova žena nije pravila galamu, a  ljubavnica je znala da neće napustiti porodicu zbog njihovog sina. Shvatila je da je osmogodišnji Dima glavna prepreka sreći njene porodice. Kada je Celiševa konačno sprovela svoj plan, na prevaru je uspela da podigne i veliku sumu novca sa računa kompanije Vladimira Ruskih. Predala je 100.000 rubalja Romanovu, Vasiljevu i Nikitinu. Ispostavilo se da je Jelena koristila Vladimirov novac da isplati ubice njegovog malog sina.

U početku je istraga razmatrala mogućnost da je Jelena Celiševa možda bila organizator ubistva. Međutim, bez iskaza ključnih svedoka, dokazivanje njene krivice u to vreme bilo je nemoguće, u šta je bila uverena i sama osumnjičena. Kada su istražitelji prvi put pozvali Jelenu u kancelariju ORB-a, u prisustvu krivičnog tužioca Sverdlovske oblasti, žena je čim je ušla u kancelariju izgovorila sledeću frazu: „Nećete moći ništa da dokažete u ovom slučaju“, i poslovnim tonom je uperila prstom u njih. Detektivi su potom odgovorili: „Sigurno ćemo to dokazati, a vi ćete ići u zatvor!“ Na kraju se to i dogodilo.

Nadežda, majka deteta se nikada nije oporavila od strašne tragedije, a još više je sve bolelo jer je njen suprugu, nakon što su izgubili sina, odabrao život sa ljubavnicom i njoj napravio dete. Vladimir je decet godina živeo sa Jelenom, sve dok na videlo nije isplivala jeziva istina.

Do hapšenja, Celiševa je izgubila baš onaj luksuz, sjaj i mladost koje je posedovala deset godina ranije, baš onaj u koji se Vladimir Ruskih zaljubio do ušiju. Pred detektivima je stajala obična starica. Ispostavilo se da je svih ovih godina smirivala svoju savest i bol u alkoholu.

Sam Vladimir nije mogao da podnese ovu promenu, napustio je bivšu ljubavnicu, i vrlo brzi našao drugu ženu. 

Jelena je dugo čitala priznanja Vasiljeva i Nikitina, ali čak i tada je odbila da prizna krivicu. Nije mogla da veruje da je sve otkriveno. Ubrzo je pronađen i njen nećak, Romančenko. Služio je kaznu za pljačku u kaznenoj koloniji, a svi njegovi saučesnici su konačno bili okupljeni. Prvo što je detektive pogodilo, do srži, bio je njen smiren odgovor na pitanje šta bi uradila da ima pištolj: „Prvo bih vas sve ubila, a onda sebe!“

Otac poginulog dečaka je rekao da mu je negde u sebi unutrašnji glas govorio: „Kiva je“, a onda su se pojavili dokazi da je Celiševa umešana u zločin, ali on nije želeo da veruje u to i rekao je da se oseća rastrzano.

S jedne strane, da, postojale su činjenice, i policija ih je ukazala, ali s druge strane, rekao je: „Nisam mogao da dozvolim takvu pomisao…“ Kada je Jelenina krivica konačno dokazana, Vladimir je briznuo u plač:

“Živeo sam sa monstrumom devet godina, delio sam krevet, jeo i pio. Videla je kako patim zbog smrti sina, kako se okrećem religiji, zatim se odlučujem za piće, zatim napuštam sve, ne radim. Videla je sve, a na njenom licu nikada nisam video trunku pokajanja”; ispričao je Vladimir tada.

Optužbe su bile zasnovane na svedočenjima Vasiljeva i Nikitina. Nažalost, zbog dužeg vremena od početka slučaja otmice deteta, obojica su bili samo svedoci, tako da su se na optuženičkoj klupi našli samo počinilac, Aleksandar Romančenko, i nalogodavac Jelena Celiševa. Tokom njihovih završnih izjava na sudu, nijedan od njih se nije izjasnio krivim. Sud je svakog osudio na po 15 godina zatvora.