Dok je pritiskala zvono na kućnim vratima Erin O’ši je drhtala od nervoze, iako je ostavljala utisak izrazito samopouzdane osobe. Zvuk je odjeknuo u velikom holu, s unutrašnje strane vrata. Čekala je. Kuća pred kojom je stajala lepo je izgledala i nalazila se u jednoj od ne suviše luksuznih četvrti San Franciska.
Pogledavši preko ramena, Erin uoči prijatnu okolinu. Susedne kuće takođe su lepo izgledale. Bašte su bile uređene, negovane s pažnjom i ljubavlju. Svuda je bilo dosta cveća.
Kuća pred kojom je stajala bila je obojena golubije sivom bojom, dok su ukrasni detalji bili beli. Kao i ostale kuće u ulici, bila je tipična za arhitekturu San Franciska. U nivou ulice nalazila se garaža, a trem je bio uzdignut. Do ulaznih vrata sa starinskim staklom vodile su stepenice.
Erin pokuša da kroz mutno staklo zaviri unutra. Osluškivala je očekujući da čuje korake ili bilo kakvo kretanje u kući, ali uzalud. Ništa se nije ni čulo, ni videlo.
Šta ako niko nije kod kuće? Tu mogućnost potpuno je previdela. Dolazeći iz Hjustona, nije mislila ni na šta drugo, osim na to kako da stigne na ovu adresu. Misli su joj išle samo u jednom pravcu. Taj dan predstavljao je vrhunac njenog trogodišnjeg traganja. Morala je da preturi bezbrojne prašnjave registarske knjige, da razgovara sa svim krajevima Amerike, da istrpi mnoge neljubazne poglede i zalupljena vrata, da bi se konačno našla pred ovim domom koji je tako dugo tražila.
Danas će prvi put u životu videti svog brata. Srešće jedinog člana svoje porodice.
Čuli su se koraci. Bližili su se vratima. Srce joj snažnije zalupa. Je li to njegova žena? Kućna pomoćnica? Ili sam njen brat? Osećala je kako joj se grlo steže.
Vrata se polako otvoriše. On je stajao pred njom.
