Vozila je već više od dva sata autoputem ka Napulju, a da nijednog
momenta nije osetila umor. Osećala je zapravo samo neopisivo
ushićenje jer se njena najveća želja ispunila.
Dobila je projekat, dobila je mogućnost da čitavo leto radi na
iskopinama Pompeja!
Bio je to njen životni san i sada je bila na putu da ga ostvari.
Na radiju je svirala njena omiljena kompozicija Andree Bočelija.
Odlučila je radi velikog broja stvari i rekvizita da pođe kolima iako
bi joj na ovoj vrućini bilo mnogo prijatnije na vespi. Dosta se dvoumila
ali su joj kolege sa instituta otklonile sve dileme kada su joj predale
spisak stvari koje je trebalo da ponese. Setivši se kolega, misli joj se
vratiše na razgovor i ona ponovo oseti blagi strah od neizvesnosti. U
ušima su joj odzvanjale profesorove reči:
“Mi smo do sada izbegavali da šaljemo ženu na tu iskopinu jer
imamo izvesnih problema sa kolegom koji je tamo vođa kampa, ali
imajući u vidu vašu izuzetnu sposobnost i poznavajući vašu
energičnost, mi smo, ipak, odlučili da to budete vi. Nadam se da vas
ovim nisam uplašio. Znate, tu se radi o jednom vrlo delikatnom zadatku
za koji nam treba poverljiva osoba, tako da od vas očekujemo potpunu
diskreciju. Dakle, da pređemo na stvar: vođa kampa je Andrej, za njega
se priča da dosta pije, a postoji i osnovana sumnja da je već prodavao
neke antikvitete. Te od vas očekujemo…”
Prevrtala je poslednju rečenicu po glavi ne mogavši da veruje.
Zapravo, profesor Andrej Klemans je bio njen idol. Naravno, nikada ga
nije upoznala, ali je čitala njegove knjige i veoma ga cenila. A sada da
čuje takve glasine! I to još i da pije i da zna biti jako neprijatan, što su joj
i druge kolege potvrdili…
