Oduvek je verovala da će odavde otići kod nekoga koga će poštovati i voleti. Koji će i nju poštovati i voleti još više. Da se neće udati protiv svog srca i volje. Kako je došlo do toga da ona, ipak, čeka jednog takvog? Ne, ne, to je nemoguće. Mora se sve rešiti na dobro. Ne zna kako, ali biće sve u redu, ponovila je po ko zna koji put u sebi. Čvrsta uverenost u to još uvek ju je držala.
Nije želela da razmiišlja na koji način će se izbaviti od Stevana. Jedino je u sebi uporno negovala to duboko uverenje, podsticala ga potpuno smireno i ubeđeno. Braća mora da su mnogo zabrinuta, kako za njenu budućnost, tako i za njeno mentalno zdravlje, zbog takvog njenog neutemeljenog uverenja. Ali ne bi trebalo da se brinu. Zar nije uvek sve ispadalo dobro, uprkos njihovim brigama? Ona je uvek verovala da će ih božja volja sve spasiti, makar u poslednjem trenutku. Da će njena čista vera, pozitivna energija i zahvalna molitva privući dobro na njihovu stranu i pomoći da sve ispadne dobro. I uvek bi se nekako izvukli. Prirodne nepogode su ih zaobilazile, ili bi bar nedužni životi bili sačuvani. I hrane je uvek bilo dovoljno da se preživi, uprkos crnim predskazanjima njene brižne braće. Ona je uvek verovala u dobro. Potajno je verovala da Bog čuje njene iskrene molitve i brine se da ona i njena braća imaju šta im je potrebno. Veruje da je tako i sad, da će joj u poslednjem momentu poslati neko izbavljenje, da braći skine s leđa brigu o sestri.
Opet je savladala osmeh. Kako su joj dragi, kako je samo vole. Jedino što joj je žao, to je što njih neće skoro videti. Čak i ako joj Bog pošalje to izbavljenje, moraće da ode od braće. A oni će morati da se nose sa Stevanom Braničevcem i objašnjavaju mu božju volju.
