Zgodan muškarac, visok i vitak sa licem oštrih crta, imao je visoko čelo i gustu, malo dužu plavu kosu. Nos mu je bio dug i činilo joj se da je nekada bio slomljen. Smešio se pokazujući dva niza savršenih belih zuba.
Njegova pojava ju je na kratko izbacila iz ravnoteže i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se sabere. Njihove oči su se srele i Erin je osetila neko čudno uzbuđenje. Netremice ga je posmatrala. Za trenutak je pomislila da je načinila nesvesno korak napred.
Učinilo joj se da je neznančev pogled rekao nešto što je bilo razumnjivo samo njenom srcu. Imala je utisak da je njegove oči miluju i zbog toga je blago pocrvenela. Međutim, već sledećeg trenutka se trgla.
On je bio muškarac kao i svi drugi, podsetila je sebe, svi su oni bili isti. Znala je da će iskoristiti prvu priliku da joj priđe. Pitala se samo na koji način će to učitniti. Mada je do sada čula sve fraze, ipak je bila nestrpljiva da čuje šta će on reći.
A onda se iznenada blago namrštila shvativši da joj je njegovo lice pozanto. Taj samouvereni, pomalo ironični osmeh od negde je poznavala, samo nije mogla da se seti odakle. A onda se ponovo trgla setivši se.
