Ućutao je i počeo da korača po sobi, kao lav u kavezu. On je bio izvanredno mišićav čovek, gibak i vrlo dobro građen, ali ni najbolji krojači, ni najskuplje košulje nisu uspele da prikriju pomalo životinjsku nestrpljivost u pokretima njegovog tela.
Nikol je osećala da on može da obavi sve što je pred njim sa veoma mnogo ljubavi, ali kada je trebalo da uradi nešto u hotelu svog oca u Mančesteru, hotelu koji je koštao čitavo bogatstvo i kojim bi se svako ponosio, on je postojao tako odbojan da je svako od osoblja mogao da primeti njegovu nezainteresovanost za tu vrstu posla, a velika sreća je bila u tome što su njegovi pomoćnici bih izuzetno sposobni. Sposobni i vredni poštovanja, i srećni što su mogli da rade na svoj uhodani način.
Izgledalo je da u sebi nema mnogo poslovnog talenta. Upravne kancelarije su ga nervirale, obične kancelarije su ga zamarale, a on nije bio od onih koji se rado mešaju sa drugim ljudima, nije znao kako da se postavi ni prema onima do kojih mu je bilo stalo. Njegove prijateljice su bile iz svih slojeva, ali izgleda da je poslednja od njih bila dovoljno sposobna da prihvati na sebe ulogu buduće supruge Tajlera Brajanta.
To je bila izvanredno lepa žena plave kose, a uz to i Engleskinja, i sve osobolje hotela je nekoliko nedelja govorilo samo o njoj. Poticala je iz besprekorne porodice, njen položaj nije mogao biti bolji, imala je toliko novaca da je mogla da plati sve što je najbolje i najplemenitije.
