32 godine je prevrtala i nebo i zemlju da nađe otetog sina – Kad je izgubila nadu da je živ, desilo se čudo: Usledio je poziv koji je sve promenio

Li Đingzi je provela više od tri decenije tražeći sina Mao Jina, koji je otet 1988. godine i prodat. Maltene je izgubila svaku nadu da će ga ikad ponovo videti, a onda je u maju 2020. godine konačno primila poziv koji je sve vreme čekala.

„Đia Đia je bilo veoma lepo vaspitano, pametno, poslušno i razumno dete. Nije voleo da plače. Bio je veoma živahan i šarmantan. Bio je ona vrsta deteta koje se odmah dopadne svakom čim ga vidi”, kaže Đingzi.

On i njen muž bi ga ostavljali u vrtiću ujutro i odlazili po njega posle posla.

„Svakog dana posle posla bih se igrala sa svojim detetom”, kaže Đingzi. „Bila sam veoma srećna.”

Đingzi je radila za kompaniju za izvoz pšenice i u vreme žetve morala bi da ode iz grada na nekoliko dana da poseti dobavljače na selu. Đia Đia bi ostajao kod kuće sa tatom. Tokom jednog takvog putovanja, dobila je poruku od poslodavaca da mora hitno da se vrati kući.

„U to vreme, telekomunikacija nije bila napredna”, kaže Đingzi. „Tako da sam dobila telegram sa samo nekoliko reči: Vanredno kod kuće, vratite se smesta.’ Nisam znala šta se desilo.”

– Naš stanodavac je samo izgovorio jednu rečenicu: ‘Vaš sin je nestao’. Moje misli su se potpuno blokirale. Pomislila sam da se možda izgubio, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da ga možda nikada više neću pronaći – priseća se.

Đingzin muž je ispričao da je pokupio Điu Điu iz vrtića i, dok su išli ka kući, svratio u mali porodični hotel da mu donese čašu vode. Ostavio je sina na trenutak, a kada se okrenuo, Đia Đia je nestao.

Đingzi je verovala da će njen sin uskoro biti pronađen.

– Pomislila sam da se možda izgubio i da ne zna kako da se vrati kući. Verovala sam da će ga pronaći neki ljubazni ljudi i dovesti mi ga – priseća se Đingzi.

Međutim, nakon nedelju dana bez ikakvih vesti, znala je da situacija nije nimalo povoljna.

Počela je da pita ljude da li su videli Điu Điu u okolini hotela. Ispisala je 100.000 letaka sa njegovom slikom, koje je podelila po autobuskim i železničkim stanicama u Ksijanu, a takođe je oglasila nestanak u lokalnim novinama. No, nijedna od tih akcija nije dala rezultate.

– Srce me je bilo slomljeno… Osećala sam potrebu da plačem. Želela sam da vrištim. Kao da mi je neko uzeo srce – priča majka.

Plakala bi svaki put kad bi ugledala dečiju odeću, cipele ili igračke koje je Đia Đia voleo.

U to vreme, Đingzi nije bila svesna ozbiljnosti problema trgovine decom u Kini.

Politika jednog deteta, koja je uvedena 1979. godine, bila je odgovor na brzo rastuće stanovništvo Kine i želju da se smanji siromaštvo. U gradovima je bilo dozvoljeno imati samo jedno dete, dok su u ruralnim oblastima parovi mogli da imaju drugo dete ako je prvo bilo devojčica.

Mnogi parovi su želeli sina, kako bi osigurali nastavak porodice i brigu o sebi u starosti, iako nisu mogli da dobiju više dece bez strogih kazni, a njihovi prekobrojni sinovi nisu imali pravo na socijalnu pomoć.

Smatra se da je ova politika doprinosila porastu otmica dece, naročito dečaka, iako Đingzi nije imala tu saznanja.

– Ponekad bi na televiziji bile objave o nestaloj deci, ali nikada nisam pomislila da su oni oteti i prodati. Verovala sam da su se samo izgubili – kaže ona.

Njen prvi instinkt, nakon saznanja o nestanku Đia Đije, bio je da okrivi muža. Međutim, ubrzo je shvatila da bi trebalo da rade zajedno kako bi pronašli svog sina. S vremenom, njihova opsesija istraživanjem dovela je do toga da su gotovo prestali da razgovaraju o bilo čemu drugom, a četiri godine kasnije su se razveli.

Ali Đingzi nije odustala. Svakog petka popodne, nakon posla, putovala bi vozom u okolne provincije, tražeći Điu Điu, vraćajući se u nedelju uveče, spremna da nastavi sa radom u ponedeljak.

Kad god bi saznala za neki trag, kao što je bio izveštaj o dečaku koji liči na Đia Điju, odmah bi putovala da proveri.

Jednom, tokom jednog od tih putovanja koje je potrajalo duže nego obično, otputovala je autobusom do grada u Šanksiju, a zatim i na selo, u potrazi za parom koji je tvrdio da je usvojio dečaka iz Ksijana koji je izgledao kao Đia Đia. Nakon što je sačekala da padne noć kako bi se seljaci vratili sa polja, saznala je da je par odveo dečaka nazad u Ksijan, pa je požurila nazad, stignuvši u grad u ranim jutarnjim časovima.

Zatim je provela sate tražeći stan u kojem je par boravio, samo da bi saznala da su otišli pre dva dana. Nastavila je putovanje i otputovala u drugi grad. Ponovo je tragala od hotela do hotela, ali kada je konačno našla pravi, par se već bio odjavio.

Iako umorna i iscrpljena, nije odustala. Otputovala je do drugog grada da bi pronašla muževe roditelje, ali ni tamo ih nije bilo. Tada je želela da ode do žene iz rodnog mesta, ali je prošlo već dva dana, a ona nije jela ni spavala kako treba.

Nakon što je odmorila, nastavila je potragu i na kraju pronašla ženu sa detetom. Međutim, na njeno veliko razočarenje, dečak nije bio njen sin.

„Bila sam sigurna da je to dete Đia Đia. Bila sam izuzetno razočarana. Osećala sam da me to duboko pogodilo“, kaže Đingzi.

Đingzi je postala svesna da nije sama u svojoj potrazi – mnogi roditelji su imali nestalu decu, ne samo u Ksijanu, već širom Kine. Udružili su se i formirali mrežu koja je pokrivala većinu kineskih provincija. Razmenjivali su letke i postavljali ih u oblastima za koje su bili odgovorni.

Mreža je pomogla da se dođe do mnogo tragova, ali nažalost, nijedan nije doveo do Điu Điu. Kroz svoju potragu, Đingzi je posetila 10 provincija u Kini.

Kada je prošlo 19 godina, Đingzi je pokrenula sajt pod nazivom “Bebo, vrati se kući“, kako bi pomogla porodicama da se ponovo povežu sa svojom nestalom decom.

– Više nisam bila sama. Pomogla mi je ogromna grupa volontera koji su želeli da pomognu u pronalaženju naše dece. Bilo mi je dirljivo. I pomislila sam: Čak i ako moje dete ne bude pronađeno, mogu da pomognem drugoj deci da se vrate svojim porodicama – rekal je.

Godine 2009. kineska vlada je uspostavila bazu podataka DNK, koja je omogućila parovima da registruju svoj DNK i decu za koja sumnjaju da su oteta. To je bio ogroman korak napred koji je pomogao da se reše hiljade slučajeva.

Đingzi je čula mnoge priče o nestaloj deci, od kojih su mnogi bili dečaci. Većina njih je bila oteta zbog toga što su njihovi roditelji želeli sina, a parovi koji su ih kupovali često nisu imali sinove, već samo ćerke.

Kroz svoj rad sa organizacijama, uključujući “Bebo, vrati se kući“, Đingzi je pomogla da se 29 dece ponovo poveže sa svojim roditeljima.

„Ponekad bih se pitala: ‘Zašto ovo ne može biti moj sin?’ Ali kad bih videla roditelje kako grle svoju decu, bila bih srećna zbog njih. Iako mi nije bilo lako, to me je motivisalo i dala mi je nadu da će jednog dana i moje dete doći.“

Postojali su trenuci kada je Đingzi bila na ivici da izgubi nadu.

„Svaki put kad bi neki trag bio lažan, osećala sam se veoma razočarano. Ali nisam želela da se prepustim tom razočaranju. Ako bih to uradila, bilo bi mi veoma teško da nastavim da živim. Zadržala sam nadu, to mi je omogućilo da nastavim dalje“, kaže ona.

„Nisam mogla da poverujem da je to stvarno“, kaže Đingzi.

Policija je koristila sliku odraslog muškarca, koja je došla iz dojave, kako bi ga identifikovala kao nekog ko je pre mnogo godina otet iz Ksijana. On je tada bio smešten u Čengdu, u susednoj provinciji Sečuan, na oko 700 kilometara. Nakon što je uradio DNK test, rezultati su pokazali podudaranje.

„Tek kada sam dobila rezultate DNK testa, tada sam zaista poverovala da je moj sin pronađen“, kaže Đingzi.

Nakon svih tih godina, konačno je došao dan ponovnog susreta sa njenim sinom – 18. maja. Đingzi je bila nervozna, nije znala kako će reagovati. Sada je bio odrasli čovek, oženjen, sa sopstvenim životom i firmom za unutrašnju dekoraciju.

„Pre susreta, brinula sam se hoće li me prepoznati, hoće li me prihvatiti, ili hoće li me samo oprostiti. Plašila sam se da neću moći da ga zagrlim, iako sam ga toliko tražila“, kaže Đingzi.

Na dan ponovnog susreta, Kineska centralna televizija (CCTV) emitovala je uživo prenos koji je prikazao Điu Điu kako ulazi u ceremonijalnu salu Uprave za javnu bezbednost Ksijana i viče: „Majko!“ dok joj trči u zagrljaj. Majka, sin i otac su zajedno plakali.

„Tačno je tako imao običaj da potrči prema meni dok je bio dete“, kaže Đingzi.

Đingzi je kasnije saznala da je Đia Đia prodat paru bez dece u provinciji Sečuan za 6.000 jena (840 dolara u današnjem novcu), godinu dana nakon što je otet. Roditelji koji su ga usvojili promenili su mu ime u Gu Ningning i odgajili ga kao vlastitog sina jedinca.