Postoji nešto posebno u ljubavi prema unucima. To ne dolazi od zasluga ili ponašanja, već jednostavno zato što su naši. To je kao topla svetlost koja vas greje, čak i ako je napolju oluja.
Ova ljubav je bezuslovna, bez očekivanja. Ipak, ne bi trebalo da nas pretvori u udobnu senku.
Mnoge bake i deke priznaju: “Dozvoljavam sve, samo da ne izgubim kontakt.” I to je glavna zamka. Jer strah od toga da budem “nezgodan” roditelj ili baka često postaju pogodna vrata za zanemarivanje.
Ovo su 5 uobičajenih obrazaca ponašanja unučadi koje ne treba oprostiti – ne zbog ogorčenosti, već u ime održavanja zdravih, međusobno poštovanih odnosa.
Foto: Shutterstock
1. Kada počnete da budete “ignorisani”: emocionalno otuđenje
Ako ste uvek vi taj koji inicira komunikaciju. Ako se vaš rođendan pamti samo zato što su vas društvene mreže podsetile. Ako se pozivi doživljavaju kao prepreka ili obaveza – to nije samo neprijatno. To je bolno.
Ali najčešće se iza toga ne krije okrutnost, već neznanje. Ljudi mlađe generacije odrasli su u svetu gde su mnoge stvari brze, automatske, površne. Oni ne znaju uvek kako da pokažu iskrenu naklonost. Pa ipak, to nije razlog da se toleriše zanemarivanje.
“Važno mi je da znam da nisam zaboravljena. Nisam uvređena – objašnjavam. Jer je za mene važno da se osećam povezano, da se osećam toplo. Nije stvar u zakazanim pozivima, već u učešću.”
Što pre to izgovorite, jasnije će biti granice. Emocionalna intimnost se ne gradi na podsetnicima u kalendaru. Ona se rađa iz brige, interesovanja i međusobne pažnje.
Foto: Shutterstock
2. Kada si samo na usluzi
Ponekad se briga o unucima neprimetno pretvara u beskrajan lanac zahteva:
— Da čuvam decu.
— Pozajmite novac.
— Kupite lekove, namirnice, platite dostavu…
Odgovor je tišina do sledeće potrebe. Važno je razlikovati: pomaganje iz dobre volje je normalno. Biti iskorišćen nije.
Psihološka granica je ovde veoma tanka, ali mora biti zaštićena. Jer ako to sami ne kažete:
“Ja nisam samo asistent. Ja sam osoba koja takođe ceni pažnju, ne samo zahteve”, niko neće pogoditi.
Ljubav se ne meri količinom novca koju pozajmljujete ili satima koje čuvate. Meri se time kako se prema vama postupa izvan vaše korisnosti.
3. Kada vaše žalbe postanu “buka u pozadini” – i nikoga nije briga za vaše zdravlje
Fraza:
“Hajde, ne kukaj, svako ima neku vrstu bola.”
— može da boli više nego što izgleda.
Pogotovo ako to kaže unuče – ono koje ste nekada ljuljali pre spavanja, hranili kašičicom i grlili kada je imalo temperaturu.
Ignorisanje dobrobiti starije osobe je jedan oblik emocionalne hladnoće. Često ne proizilazi iz zlonamerne namere, već iz nesporazuma. Mladi ljudi misle da će sve proći, da „samo preterujete“.
Ali bol – i fizički i mentalni – zahteva ne toliko lečenje koliko učešće.
Psihološki je važno ne ćutati:
“Teško mi je kada se moja iskustva obezvređuju. Ne tražim saosećanje. Tražim da budem saslušana.”
Ako tolerišemo, time dozvoljavamo da se prema nama postupa sa ravnodušnošću. I samim tim, učestvujemo u ovom otuđenju.
4. Kada se vaše porodične vrednosti ignorišu
Porodica nije samo krvno srodstvo. To su rituali, tradicije, duboko ukorenjena značenja: okupljanje za stolom, sećanje na istoriju, međusobna podrška, čak i ako svako ima mnogo obaveza.
Ali šta ako vaše tradicije više nisu potrebne? Šta ako dobijate emodžije umesto poseta tokom praznika?
Važno je razumeti: da, vremena su se promenila. Ali ako vas osoba voli, neće ismevati ono što vam je drago. I ovde će razgovor ponovo pomoći:
“Ne insistiram. Ali želim da znaš: ovo mi je važno. Ne treba mi patetika – treba mi povezanost. Ne želim usamljene praznike, već zajedničke uspomene.”
Ponekad topao poziv na večeru može podsetiti unuče: evo njegovih korena. Čak i ako ne uspe odmah, seme će ostati.
5. Kada vaše mišljenje postane “uznemirujuća pozadina”
“Bako, izgubila si kontakt”
“Deda, potpuno si izgubio kontakt sa životom .”
Naizgled bezopasne opaske. Često praćene osmehom. Ali iza njih se krije smanjenje vašeg značaja, devalvacija iskustva. Tinejdžerska drskost je normalna. Ali grubost nije uzrast, to je navika. I ako na nju ne reaguješ danas, sutra će postati norma.
Poštovanje ne nastaje samo od sebe. Ono se formira tamo gde stariji mirno i čvrsto postavljaju granice.
“Nisam uvređena, ali mi se ne sviđa kada tako razgovaraš sa mnom. Važno mi je da se poštujemo – uprkos razlici u godinama.”
Imate pravo na glas. A ako se ne čuje, onda ga treba pojačati.
