Izašao sam iz penzije da bih pomogao svom sinu i njegovoj petočlanoj porodici. Bio je bez novca i očajan. Rekao je da je to samo privremeno — pre godinu dana.
Juče sam pukao i rekao: „Nađi posao ili odlazi.“ On se nasmešio i dao mi kovertu. Otvorio sam je i krv mi se sledila kada sam video da je unutra slika sa ultrazvuka.
On i njegova žena su krili od mene da je ona ponovo trudna. Sve to dok žive u mojoj kući i troše moj novac. Bio sam šokiran. Pitao sam ga kako misli da je to dobra ideja kada ne može ni da izdržava decu koju već ima bez života u mojoj kući.
On je postao defanzivan i rekao da će se stvari nekako „srediti“. Da bih trebalo da budem srećan zbog njih. Ali ja nisam. Ovo je tako neodgovorno i više ne mogu da nosim teret njegovih odluka.
Dao sam mu dva meseca da nađe posao i da se iseli. Ali ne mogu da prestanem da mislim da sam možda veoma okrutan. Znam da će neki reći da nije moj posao da rešavam probleme svog odraslog sina.
Ali njegova deca i ta beba koja dolazi… oni su potpuno nevini. Osećam se kao da ih izdajem. Ako znam da moj sin i njegova žena nisu sposobni da se ponašaju kao odrasli ljudi, da li je onda moj posao da preuzmem odgovornost?
Da li grešim? Toliko sam umoran od razmišljanja o svemu ovome. Pomozite.
— Mateja
(preuzeto)
