Kada je mašinovođa Viktor ostavio ženu penzionerku, ćerka nije htela ni da čuje za razlog: “Viđali smo se po redu vožnje četrdeset godina, kao dva voza”

Ćerka Svetlana 42 je poslednja saznala da joj roditelji, majka Radmila 66 i otac Viktor Pavlović 69 godina žive odvojeno, a vest nije dobro primila. Kada ih je zvala telefonom, pitala je da li joj je otac kod kuće i čula: „Kući je. Sada živimo odvojeno. Ne brini, dobro smo.“

Radmila i Viktor žive u Čajetini. Ona je radila kao otpravnik lokomotivskog depoa 37 godina, jedanaest godina je u penziji i prima penziju od 27.300 dinara. On je mašinovođa sa 35 godina iskustva i penzijom od 29.800 dinara.

U braku su 43 godine. Njihova ćerka, Svetlana, radi u administraciji i živi u istom gradu.

Svetlana je podelila ovu priču uz dozvolu roditelja, jer je odluka njenih roditelja gotovo neprikladna u našoj kulturi, ali u stvari, ispravna je.

Nije bilo izdaje. To je prvo što oboje kažu, jer je to prvo što svi pitaju. Nije bilo ni skandala. Bilo je nešto gore: tišina.

Viktor Pavlović je putovao trideset pet godina. Bio je kod kuće samo povremeno: dan ili dva, pa još jedno putovanje. Radmila je radila smene na depou i, po njenim rečima, „Viđali smo se po redu vožnje četrdeset godina, kao dva voza.“

A onda su oboje otišli ​​u penziju. I našli se kako dele dvosoban stan. Dvadeset četiri sata dnevno. Prvi put za četrdeset tri godine.

Prvih šest meseci, prema rečima njihove ćerke, tiho su ludili.

Viktor je jutarnja osoba. Ustaje u pet, jer već trideset pet godina ustaje u pet. Uključuje radio, pravi buku u kuhinji, prži jaja, a do šest je spreman za razgovor.

Posle smene, Radmila zaspi u jedan ujutru i ne može sebi to da promeni. Zaspala je tek do pet ujutru zbog nesanice.

On voli otvoren prozor. Promaja joj duva na vrat, a vrat je boli od depoa.

Glasno gleda hokej jer je zavisnik od galame. Ona čita, a ne može.

On sređuje stvari po svom sistemu. Ona ih sređuje po svom, a njen sistem je trajao u kuhinji četrdeset godina.

Svih ovih godina, to nikome nije smetalo jer se nikada nisu ukrstili. Jedan je bio na putovanju, drugi u smeni. A onda su se ukrstili.

Svetlana kaže da su se njeni roditelji više svađali u prvoj godini penzije nego u prethodnih četrdeset. Zbog prozora. Zbog tiganja. Zbog jačine zvuka.

I oboje su se voleli, i oboje su se osećali krivim.

Odakle je došao drugi stan? Od majke Radmiline. Jednosoban stan u staroj petospratnici u drugom naselju stajao je prazan tri godine: nisu hteli da ga izdaju, a bili su previše tužni da ga prodaju.

Ideja je pala na pamet Viktoru Pavloviću, i on je i dalje ponosan na nju.

Rekao je: „Radmila, preseliću se tamo. Ne trajno, hajde da pokušamo na mesec dana.“

Radmila, kaže, prvo je počela da plače. Jer ga je čula kako kaže: „Ostavljam te.“ I mislio je tačno ono što je rekao.

Mesec je trajao drugu godinu.

Svetlana je snimila skoro ceo razgovor sa svojom majkom 

„Svetlana, objasniću ti, samo slušaj do kraja. Tvoj otac i ja se nismo prestali voleti. Jednostavno više nismo mogli da stanemo u dve sobe. To su dve različite stvari, i ljudi ih mešaju”, objasnila je Rada ćerki.

– Četrdeset tri godine smo bili u braku po rasporedu. On dolazi kući – to je proslava. On odlazi – ja živim svoj život. I za sve te godine, nijednom nismo isprobali da li možemo samo da budemo zajedno od jutra do mraka. Ispostavilo se da je teško.

A evo šta je važno. Imam šezdeset šest godina. Ne želim da provedem poslednje godine svađajući se oko prozora. Sramota je živeti četrdeset tri godine i svađati se oko prozora.

Evo kako stvari sada stoje. On živi sa mamom u jednosobnom stanu, a ja živim u našem stanu. Dolazi svaki drugi dan, oko podneva. Ručamo, razgovaramo, šetamo, a on nešto popravlja. Uveče ide kući, a ja čitam do jedan ujutru, i niko mi ne kaže da gorim. svetlo.

Vikendom prespava. Ne uvek, ali često. I evo, Sveta, reći ću ti potpuno iskreno, i možeš da radiš šta god želiš: ove godine mi je rekao više lepih reči nego prethodnih deset. Jer sada nismo ruglo.

Razvod? Zašto? Venčani smo. U braku smo četrdeset tri godine i ostaćemo u braku. Nijedno od nas ne traži nikoga; nemamo ni snage ni želje.

Ljudi pitaju: šta će reći komšije? Imam šezdeset šest godina. Komšije će reći. I to će biti kraj.

„Plašiš se da ćemo tebe i unuke sada podeliti u dva stana. Nećemo. Još uvek imamo praznike. Samo dođi sada kod nas oboje, ne samo u jedan stan.“

Šta je rekao otac?
Viktor Pavlović je kraći u razgovorima. Svetlana prenosi ovo:

„Sveto, trideset pet godina spavam sam.“ Navikao sam. Mama me ne uznemirava — uznemirava me što ja uznemiravam majku. Ustajem u pet i koračam kao medved, a ona ne može da spava zbog mene. I osećam se kao da sam u poseti svojoj kući.

„A sada ustanem ujutru, uključim radio na najjače i nikoga ne budim. A u dvanaest sati idem kod žene.“

Moja ćerka to nije odmah prihvatila. Prvih nekoliko meseci bila je uverena da joj roditelji nešto kriju i stalno ih je hvatala za nedoslednosti. Onda se uverila da je u pitanju razvod, samo blag. Onda se naljutila.

Kaže da ju je jedno zapažanje preokrenulo. U februaru je njen otac oboleo od upale pluća u njihovom jednosobnom stanu. Njena majka se uselila kod njega na devetnaest dana i vratila se u svoj dom tek nakon što je otpušten iz bolnice posle pregleda.

Svetlana kaže: „Tada sam shvatila da ništa nije pokvareno. Samo je bilo drugačije podešeno nego što sam navikla.“

Nije se dobro završilo – već drugu godinu žive ovako.

Unuci su, inače, to lakše podneli nego bilo ko drugi. Sada imaju „dedino“ – mesto gde mogu da dođu, gde glasno svira radio, postoji radni sto i niko im ne kaže da odmah počiste za sobom.

Jedino zbog čega Radmila žali jeste što se toga nisu ranije setili. Iako se brzo ispravlja: ​​nisu trebali to ranije da urade; nisu se ranije mešali jedno drugom.

Navikli smo da se supružnici konačno u potpunosti upoznaju u penziji, i to se predstavlja kao nagrada za godine provedene zajedno. Ali za mnoge je ovo prvo iskustvo zajedničkog života 24/7 – nakon četrdeset godina rada u smenama i poslovnih putovanja.

Viktor Pavlović i Radmila su pronašli čudno rešenje i nikome se time ne hvale. Ali zveckanje posuđa je prestalo i oni ponovo razgovaraju.

Stil / Dzen