2. deo
Ne… nije smela da odustane.
Dok je Tereza brisala znoj sa lica, u daljini se začuo zvuk motora. Tamna limuzina se polako zaustavila na ivici prašnjavog puta, podižući mali oblak peska.
Iz automobila je izašao čovek u elegantnom odelu. Izgledao je kao neko ko ne pripada tom pustom, zaboravljenom pejzažu Sonore. Međutim, u njegovom pogledu nije bilo prezira – samo neverica i duboka zabrinutost.
Kada je ugledao krhku staricu sa teškim teretom na leđima i kesama u rukama, nije oklevao. Požurio je ka njoj.
— Gospođo, jeste li dobro? — upitao je tihim, ali drhtavim glasom, pružajući joj flašicu sveže, hladne vode. — Šta radite ovde sami po ovoj vrućini?
Tereza je jedva podigla pogled. Ruke su joj drhtale dok je uzimala vodu.
— Hvala ti, sinko… — prošaputala je promuklim glasom. — Moram da idem dalje. Tražim svog Miguela.
Čovek se trgnuo na pomen tog imena. Pažljivo je kleknuo u prašinu pored nje, ne mareći za svoje skupoceno odelo.
— Koga tražite? — upitao je oprezno.
Tereza je drhtavim prstima otvorila svoju staru platnenu torbu i iz nje izvukla izbledelu, požutelu crno-belu fotografiju dečaka sa širokim osmehom i jedno staro, savijeno pismo.
— Mog najmlađeg sina, Miguela — rekla je sa suzama u očima. — Otišao je pre 38 godina da nam obezbedi bolji život. Ostala deca su mi rekla da je mrtav i ostavila me samu u domu… Ali majčino srce zna. Znam da je živ. Obećao mi je da će se vratiti.
Čovek je uzeo fotografiju u ruke. Dok je gledao dečaka na slici, njegove oči su se napunile suzama. Njegove ruke su počele nekontrolisano da se tresu.
Polako je dodirnuo mali ožiljak iznad svoje leve obrve – isti onaj koji je dečak na slici imao nakon pada sa stabla u dvorištu njihove stare kuće u Sonori.
Pogledao je u njeno naborano lice, u njene umorne oči punu nade i bola.
— Mama… — prošaputao je čovek, a glas mu se slomio. — To sam ja… Miguel.
Tereza je zanemela. Pružila je svoju grubu, naboranu ruku i dodirnula njegovo lice, prelazeći prstima preko njegovih obraza, baš kao što je to radila pre skoro četiri decenije dok ga je uspavljivala.
Godinama se Miguel borio i radio najteže poslove, preživeo teške nesreće i na kraju izgradio uspešan život. Kada se napokon vratio u Sonoru sa dovoljno novca da joj kupi obećanu kuću, njihova stara kuća je bila srušena, a rodbina mu je rekla da je Donja Tereza odavno preminula. Godinama je živeo u uverenju da je zakasnio, dok je ona venula u domu misleći da ju je zaboravio.
Tog popodneva, sudbina i nepokolebljiva majčinska ljubav spojile su ih na pustom drumu gde je sve izgledalo izgubljeno.
Miguel je nežno skinuo težak teret sa majčinih leđa, uzeo njene kese i čvrsto je zagrlio, jecajući kao onaj dečak od pre 38 godina:
— Nikada te više neću ostaviti sam
u, mama. Idemo kući.
