Svojom hrapavom rukom, Ruža je polako pokupila novčanice sa stola, složila ih i gurnula u džep njegovog skupocenog sakoa. Pokret joj je bio miran, bez besa ili pakosti — samo puna, nepokolebljiva tuga sestre koja u rođenom bratu vidi potpunog stranca.
— Sedni i pojedi tanjir pasulja ako hoćeš — dodala je tiho, okrenuvši se ka šporetu. — Ako nećeš, kapija ti je tamo gde si je i našao.
Niko za stolom više nije obraćao pažnju na njega. Deca su nastavila da lome vruću pogaču, komšija Jovo je naglas pričao o sutrašnjoj žetvi, a smeh se ponovo vratio pod nisku, drvenu tavanicu. Taj smeh je Milana pekao više od bilo kakve psovke. Bio je viđen, izmeren i odbačen — ne zato što nije imao novca, već zato što nije imao šta drugo da ponudi.
Istrčao je iz kuće bez reči. Lakovane cipele su mu duboko upadale u blato dvorišta, ali mu to više nije bilo važno. Otvorio je vrata Mercedesa, seo za volan i pljusnuo dlanovima po kožnom tapacirungu. U retrovizoru je video svoj besprekorno podšišani odraz, ali iza tog odraza nije bilo ničega.
Pogledao je ka pragu stare kuće. Ruža je stajala na vratima, ispraćajući ga pogledom u kom nije bilo mržnje, samo neme zapitanosti. U tom trenutku, Milan je shvatio strašnu istinu: kupio je stanove, firme i automobile, ali je na tom putu rasprodao sve što ga je činilo čovekom.
Nije upalio motor. Spustio je glavu na volan i, po prvi put posle trideset godina, tiho zaplakao u tišini rodnog
sela.
