Iz torbe je izvadila malu, staru kovertu.
„Ovo je moj otac čuvao godinama“, rekla je tiho. „Rekao mi je da je svaki put, kada biste ga dovezli do poslednje stanice, pokušavao da vam ostavi novac. Ali vi nikada niste hteli da ga uzmete.“
Pogledao sam kovertu, zbunjen.
„Ali zašto?“
Žena se nasmešila kroz suze.
„Zato što ste ga poslednjih nekoliko godina vozili i kada nije imao dovoljno novca za kartu. Moj otac je bio bolestan i često je odlazio do poslednje stanice samo da bi obišao mesto gde je nekada živeo.“
Zastala je, a zatim dodala:
„Govorio je da ste vi jedini čovek koji ga nikada nije pitao zašto ide tamo. Samo biste ga pozdravili i rekli: ‘Samo polako, deda, stići ćemo.’“
Tada sam shvatio zašto je uvek sedeo iza mene.
Nije išao do poslednje stanice zbog prevoza.
Išao je tamo jer je tamo poslednji put bio srećan.
Žena mi je pružila kovertu.
„Ovo nije novac za vožnju. Ovo je njegovo poslednje ‘hvala’.“
Otvorio sam kovertu. Unutra nije bilo mnogo novca, već samo jedna presavijena poruka:
„Hvala vam što ste me svako jutro vozili tamo gde sam još mogao da se osećam kao nekada.“
Te večeri sam prvi put, nakon mnogo godina vožnje, otišao do poslednje stanice i ostao tamo nekoliko minuta.
I od tada, kad god neko uđe u moj autobus bez novca, nikada ga ne pitam zašto.
Samo kažem:
„Sedite. Stići ćemo.“
