Mi, Danica i Ljubica, rođene smo u istom selu, pod istim krovom, u porodici koja nas je učila poštenju, brizi jednih za druge i veri da je porodica svetinja. Odrasle smo u skromnosti, ali uz ogromnu ljubav roditelja. Imali smo i brata, Momčila, najmlađeg i jedinog sina, kome su roditelji dali sve – školovanje, podršku, zemlju – i veru da će on biti stub kuće kada njih više ne bude.
Odlazak i tišina
Međutim, život nije ispisao priču kakvu smo očekivale. Momčilo je sa 18 godina otišao u Nemačku “na privremeni rad”. Znale smo da se odatle teško vraća. Vremenom su pisma prestala, pozivi su se proredili, a onda je potpuno nestao. Mislile smo da mu je možda teško ili da se stidi. Ali kada su roditelji počeli da oboljevaju, nada nam je polako gasila.
Foto: Shutterstock
Briga i bol
Majka je dugo bolovala. Noći smo provodile kraj nje, brisale joj čelo, hranile je, okretale u postelji. Otac, iako srčani bolesnik, nije hteo da legne dok je ona bila živa. Mi – dve žene bez mnogo novca, ali sa srcem koje ne zna za odustajanje – iznele smo sve te dane i noći. Svaku injekciju, svaki pad, svaki lek. I nismo tražile ništa zauzvrat.
Ali Momčilo se nije javio. Nije pitao za njih. Nije poslao ni razglednicu. Majka je umrla, a mi joj nismo javile ni za to. Šta bismo mu rekli? Da dođe na sahranu žene koju je zaboravio? Da gleda u pod pored sanduka?
Romske žene propagiraju luksuz za zagrobni život Foto: Shutterstock
Očev odlazak i hladni susret
Tri meseca kasnije, otac je za njom otišao – kao da nije mogao bez nje. Tad smo mu ipak javile. Poslale smo telegram, ali odgovora nije bilo. Međutim, kad je došla ostavinska rasprava, Momčilo se pojavio – bahat, sa rukama u džepovima i hladnim izrazom lica. Kroz zube je rekao: „Ovo je sve moje, jer sam ja jedino muško dete.“
Mi smo ćutale. Ne iz mržnje, već iz duboke tuge – tuge zbog roditelja koji su ga čekali, a nisu dočekali, i tuge što brat više nije brat.
Borba za nasledstvo
Nakon toga, pozvali su nas na sud da se odreknemo svog dela nasledstva. Nismo se pojavile – bilo nam je ispod dostojanstva i nije bilo pravedno. Mi smo bile uz roditelje kad im je bilo najteže, dok je on gradio život u inostranstvu.
Foto: Shutterstock
Momčilo je našao lažne svedoke, iskoristio našu odsutnost i tvrdio da je on sa roditeljima gradio kuću. Sud je odlučio da imanje pripadne njemu, a nama su ostali sudski troškovi – novac koji smo morale da platimo samo zato što smo se rodile u istoj kući.
Rekle smo mu:
„Bog će ti vratiti, Momčilo. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali ono što si ostavio – nije ostalo neviđeno.“
Uzeo je deo koji mu po zakonu ne pripada. Ali znaš šta? Neka uzme. Mi smo zadržale ono što zakon ne može da meri – savest, sećanja, miris majčine supe, očeve priče pred spavanje i mir u srcu što nismo nikog izdali.
Jer, ono što život daje, ako se ne čuva i ne vraća, uzme ti dušu. Momčilo je zaboravio da postoji viši sudija, onaj Gore, i neka mu oprosti ako može – mi nećemo.
