„Neću ti dozvoliti da uzmeš ono što je moje!“, vikao je Ivan, moj muž, dok je stajao usred dnevne sobe kuće svoje svekrve u Trsteniku. Njegova sestra, Marija, stisnula je usne, pogledala ga sa prezirom. „Trebalo bi uvek da imaš sve, zar ne? Kao da mama nije imala još dvoje dece!“
Stajala sam između njih, osećajući kako mi srce lupa u grlu. Ruke su mi se tresle dok sam pokušavala da smirim situaciju. „Molim vas, hajde da razgovaramo kao ljudi. Ovo nije ono što bi vaša majka želela.“
Ali reči su bile uzaludne. Moja svekrva, gospođa Ljubica, umrla je pre mesec dana. Bila je stub porodice, žena koja je preživela rat, izgradila dom ni iz čega i uvek je govorila: „Deco, najvažnije je da ste zajedno.“ A sada, kada je nema, njena kuća je postala bojno polje.
Foto: Bratislav Stefanovic / Alamy / Profimedia
Prvi put sam osetila koliko su porodične veze krhke. Ivan je bio najstariji sin, uvek je mislio da snosi najveću odgovornost. Marija je bila draga, ali i ona koja je ostala uz majku do kraja. Najmlađi brat, Darko, živeo je u Beogradu i retko je dolazio. Svako je imao svoje razloge zašto je nasledstvo više pripadalo baš njima.
„Sećaš li se kada si otišao u Nemačku i ostavio nas sve ovde?“ Marija je podigla glas. „Mama i ja smo se same borile! Ti si samo slao novac i mislio da je to dovoljno!“
Ivan je pocrveneo. „Nisam imao izbora! Hteo sam da vam obezbedim bolji život!“
Darko je sedeo u uglu sobe, gledao u pod i ćutao. Znao je da ga svi smatraju strancem. Pokušala sam da budem glas razuma, ali sam osećala kako me vuče na sve strane.
Posle sahrane, advokat nam je pročitao testament: kuća je pripala svima troje, ali bez jasnog plana za podelu. Odjednom su svi počeli da vade stare račune. Marija je tvrdila da ima pravo da ostane u kući jer se brinula o svojoj majci. Ivan je želeo da proda kuću i podeli novac. Darko je ćutao, ali mi je kasnije priznao: „Samo želim svoj deo da bih mogao da otplatim kredit u Beogradu.“
Foto: Shutterstock
Noći su postale besane. Ivan nije mogao da spava; stalno je prevrtao razgovore u glavi. „Zašto me sestra mrzi? Zar ne vidi koliko sam se žrtvovao?“, pitao me je jedne noći dok smo sedeli u kuhinji.
„Možda nije stvar u mržnji“, rekla sam tiho. „Možda svi vi osećate kao da ste nešto izgubili.“
Ali nije mogao da čuje ništa osim nepravde.
Jednog dana me je Marija zaustavila na ulici. „Jelena, uvek si bila razumna. Reci mi iskreno – zar nije fer da ostanem ovde? Gde ću da idem? Nemam muža ni decu kao ti.“
Nisam znala šta da kažem. Znala sam da Ivan neće popustiti. Moja odanost mužu i moje saosećanje prema Mariji su se u meni rušili. Počela sam da se pitam: gde se završava pravda, a počinje pohlepa?
Porodica se raspadala pred mojim očima. Svi su pričali jedni drugima iza leđa. Komšije su šaptale na ulici: „Vidiš li šta se dešava kod Ljubice? Novac je đavo.“
Jedne večeri, Ivan i Marija su se žestoko posvađali pred Darkom i mnom.
„Sebična si! Misliš samo na sebe!“, vikao je Ivan.
„A ti si pohlepan! Nikad nemaš dosta!“, odbrusila je Marija.
Darko je ustao i prvi put podigao glas: „Dosta! Mama se zbog vas okreće u grobu!“
Foto: Shutterstock
Tišina koja je usledila bila je teža od bilo kojih reči.
Tih dana sam shvatila koliko nas prošlost oblikuje. Svi smo nosili svoje rane iz detinjstva – Ivanovu potrebu za priznanjem, Marijinu usamljenost, Darkovu želju da pobegne od svega. A ja? Osećala sam se kao uljez koji pokušava da zalepi razbijene delove tuđe porodice.
Na kraju smo morali da donesemo odluku. Advokat je predložio da prodamo kuću i podelimo novac. Marija je plakala dok smo potpisivali papire. Ivan je bio hladan kao led. Dario je otišao bez pozdrava.
Kada smo poslednji put napuštali kuću, Ivan me je pitao: „Jesmo li izgubili porodicu zbog nekoliko kvadratnih metara betona?“
Nisam znala odgovor.
Danas često razmišljam o tome šta nas zaista spaja – krv ili sećanja? Da li je moguće sačuvati porodicu kada se novac ispreči između nas?
Možda vi imate odgovor na to pitanje? Da li ste ikada morali da birate između pravde i ljubavi?
