Marija je na ulici prodavala voće kad joj je pred očima nestao sin: Nakon 14 dana zazvonio je telefon – možete samo da ga vidite, ali ne ide kući

Tri duge nedelje prošle su otkako je četrnaestogodišnji Emanuel Garsija nestao dok je njegova majka Marija i sestra prodavale voće na uglu jedne ulice u Hjustonu. Za porodicu koja se svakodnevno borila da preživi, taj trenutak nestanka pretvorio se u beskrajne dane straha, molitvi i neizvesnosti. Tako je i dijana otišla u provod sa prijateljima i više se nije vratila.
Konačno, ove srede, Marija je ponovo videla svog sina. Njen Emanuel je autistični tinejdžer. Međutim, umesto da ga zagrli i odvede kući, susret se dogodio unutar zidova doma za nezbrinutu decu – mesta gde se Emanuel sada nalazi pod nadzorom državnih službi.

Na konferenciji za medije, održanoj u kancelariji kongresmena Ala Grina, Marija Garsija opisala je taj trenutak kao „i radostan i slomljen srca“.

Naime, državne službe su odlučile da zadrže dečaka, jer je autističan, a njegova majka siromašna i oni smatraju da će da mu pruže bolje uslove u domu za nezbrinutu decu.
Kada je ugledala sina posle tri nedelje agonije, kaže da joj je srce zadrhtalo od sreće, ali je bol brzo preuzeo mesto radosti jer nije mogla da ga povede sa sobom.

„Bilo je radosno, ali i bolno,“ rekla je tiho, brišući suze.

„Samo želim svog sina nazad. Želim da ga odvedem kući.“

Za nju, taj susret nije doneo kraj patnje – već samo podsetnik koliko je blizu, a opet daleko od potpunog zagrljaja svog deteta.

Kongresmen Al Grin, koji aktivno učestvuje u slučaju porodice Garsija, nazvao je ovu borbu „misijom milosrđa“.
Kako je objasnio, iako porodica još uvek nije potpuno ponovo ujedinjena, sam susret majke i sina predstavlja veliki korak napred.

„Danas je dobar dan,“ rekao je Grin pred novinarima. „Neki dobri pomaci su napravljeni, ali još nismo stigli do kraja. Naš cilj je da Emanuel ponovo bude tamo gde pripada – kod svoje porodice.“

Grin je takođe pohvalio istrajnost majke i izrazio nadu da će federalne službe ubrzati proces kako bi dečak što pre bio pušten.

Porodični advokat, Red Gonzales, objasnio je da je Emanuel trenutno pod nadzorom Kancelarije za zbrinjavanje izbeglica i maloletnika (Office of Refugee Resettlement – ORR).
Ta institucija ima zadatak da brine o maloletnicima koji se nađu u Sjedinjenim Državama bez dokazane starateljske pratnje.

Pre nego što Emanuel bude pušten, ORR mora da proveri i potvrdi identitet i pozadinu njegove majke, kako bi bila sigurna da je ona zaista njegov zakoniti staratelj.

„Nažalost, taj proces može da potraje,“ rekao je Gonzales. „Ali mi se nadamo da će se to desiti što pre. Emanuelu je mesto uz svoju majku, ne iza zidova državne ustanove.“

Slučaj porodice Garsija ponovo je otvorio pitanje složenosti američkog imigracionog sistema, naročito kada su u pitanju porodice koje pokušavaju da se snađu u novoj zemlji.
Mnogi roditelji, poput Marije, koji su došli u SAD u potrazi za boljim životom, često se suočavaju sa komplikovanim birokratskim preprekama kada njihova deca dospeju pod nadzor federalnih vlasti.
Čak i kada roditelji žive u zemlji, dokazivanje njihovog starateljstva ume da traje mesecima, što dovodi do nepotrebnih patnji i emocionalnih trauma.

Uprkos svemu, Marija ostaje smirena, verna i odlučna.
Svakodnevno sarađuje sa advokatima i zvaničnicima, ne prestajući da veruje da će njen sin uskoro ponovo biti u njenom naručju.

„Uz Božiju pomoć, jednog dana ću ga vratiti kući,“ rekla je s nadom u glasu, držeći fotografiju svog sina u ruci.

Za Mariju, svaka molitva, svaki dan bez njega i svaka nova vest predstavljaju korak bliže cilju – ponovnom okupljanju porodice.

Lokalne zajednice i organizacije za ljudska prava u Hjustonu okupile su se u znak podrške porodici Garsija.
Mnogi aktivisti ističu da Emanuelov slučaj nije usamljen, već deo mnogo šireg problema: nehumanog i sporog sistema koji često razdvaja porodice umesto da ih štiti.

Njihov zahtev prema vlastima je jasan – prioritet mora biti jedinstvo porodice i dobrobit deteta.
Svako dete, kažu, zaslužuje da bude sa svojom majkom, a ne u ustanovi okružen strancima.

Dok Marija nastavlja da čeka, njena vera i nada ostaju nepokolebljive.
Krhka, ali uporna, veruje da će se uskoro sve završiti dobro – da će se vrata centra otvoriti, da će Emanuel istrčati napolje i da će ga moći zagrliti bez ograničenja i bez straha.