„Poslednjih nekoliko meseci imala sam osećaj kao da me neko posmatra. Počelo je sitnicama — stvari poput svetala za koja sam bila sigurna da sam ih ugasila, a koja bi bila upaljena, ili vrata koja su bila blago otvorena iako sam ih zatvorila. U početku sam mislila da umišljam, ali onda sam počela da čujem zvuke.
Kasno noću čujem tihe šumove koji dolaze sa sprata, iako živim sama. Pokušala sam to da ignorišem, ali prošle nedelje sam pronašla blatnjave otiske stopala koji su vodili od zadnjih vrata do kuhinje. Nisam znala šta da radim.
A onda je juče postalo još gore. Došla sam kući s posla i zatekla dnevnu sobu potpuno preuređenu. Stočić za kafu je bio pomeren, a knjige na polici poređane nekim drugim redom. Bila sam prestravljena. Zaključala sam se u spavaću sobu i pozvala policiju.
Kada su stigli i završili pretres, nisu našli ništa. Baš kad su krenuli da odu, jedan policajac je zastao i rekao: ‘Gospođo, nema znakova provale, ali… mislim da znam šta se dešava.’ Srce mi je lupalo dok se nagnuo bliže i pitao: ‘Da li ste… proverili svoju mačku?’
I tada sam se setila. Moje mačke. Malog gremlina. Haotičnog tornada koji voli da obara knjige, vuče blatnjave cipele po kući i udara po prekidačima svetla kao da mu je to posao. Misterija rešena. Samo živim sa dlakavim agentom haosa.”
