“Ne čekam da me deca pozovu i nikad nisam bila srećnija”: Gordana ima 65 godina i jednim potezom spasila je samu sebe od samoće

“Zovem se Gordana i imam 63 godine. Pre mnogo godina sam mislila da ako svu svoju energiju posvetim porodici, biću im nezamenljiva, potrebna…. Živela sam, radila, gradila kuću za svoju decu i trudila se da im pružim najbolje što mogu. Dugo vremena, moja jedina svrha u životu bila je da budem dobra majka i da očekujem da će se neko setiti, pozvati ili samo svratiti.

Čekala sam da me pozovu, prvo nedelju dana, a onda dve nedelje, a onda duže…

Biću iskrena, bilo je zaista frustrirajuće. Duge večeri, sedenje pored prozora, slušanje svakog poziva. Brojanje dana, briga šta ako sam nešto pogrešno rekla, šta ako sam nešto pogrešno uradila.

Prošle jeseni sam se teško razbolela i odmah je postalo jasno da nemam nikoga da mi pomogne. Niko nije zvao, niko nije došao, pa sam morala sama da se snalazim. Tada sam, prvi put, počela da se pitam: da li ću zaista ovako živeti? 

Pet dana sam bila potpuno van sebe. Nisam mogla da čitam, pletem, niti da razgovaram sa bilo kim. Samo sam stalno gledala u telefon i posezala za njim svaki put kada bi se upalio.

U nekom trenutku, komšinica je to primetila, sela je pored mene i rekla mi da je i ona, kao i ja tako gledala u telefon i čekala da je deca pozovu, ali da je sada mirna i da ne očekuje ništa. Ona živi, uživa u sitnicama i ne gubi sebe. I tada mi je, prvi put, sinula misao: istina je, kao da sam se zatvorila u kavez sa ovim očekivanjem.

Odlučila sam da eksperimentišem. Sakrila sam telefon, dozvoljavajući sebi da danima ne proveravam poruke. Osećala sam se čudno, uznemirujuće, kao da sam prekršila neko pravilo, ali postepeno me je obuzeo drugačiji osećaj: konačno sam se oslobodila tog napetog iščekivanja.

Setila sam se da mogu sama da šetam parkom, čitam knjige za koje nikada nisam imala vremena i posetim muzej kad hoću i kako hoću. Upoznala sam komšinicu LJudmilu i zajedno smo pile čaj u kuhinji, smejući se do suza. Prvi put posle više meseci, melanholija je splasnula.

Postepeno je dan postajao ispunjen.

Nisam čekala da mi neko učini veče zanimljivim. Ja sam birala šta ću gledati, šta novo ću kuvati, gde ću ići. Jednom sam otišla sama u bioskop i nije bilo tako tužno; naprotiv, osećala sam se smelo i lako. Pronašla sam neki stari vez koji sam napustila i sada vezem uveče — čudom, osećam se življe, čak i ako me niko ne zove.

U jednom trenutku sam shvatila: prestala sam da čekam poziv od svoje dece i, prvi put posle dugo vremena, osetila sam mir. Slobodna sam da biram šta ću raditi svaki dan i mogu da uživam u tome bez brige o tome ko će me se setiti ili kada.

I mojoj deci je postalo lakše. Taj unutrašnji prekor je nestao — više ne očekujem da me neko spase od usamljenosti. Prestala sam da ih pritiskam i uslovljavam osećajem dužnosti. Ako mi sin piše, lepo je, ako me ćerka pozove, odlično je, ali ne smatram ove trenutke vitalnim. Sada su naši susreti srećniji. Vide da ne patim, ne prekoravam ih, a i sami mi se češće javljaju.

Naravno, postoje trenuci kada me obuzme tuga ili sećanja na bučnu kuću. Ali sada znam kako da budem svoj šef. Prestala sam da merim svoju sreću brojem poziva koje dobijam. Toliko godina sam živela u iščekivanju, a sada ispunjavam svoje dane onako kako želim. Najvažnije je bilo shvatiti da imam moć da povratim svoj život, korak po korak, jednostavno tako što ću prestati da čekam.
Moj savet svima koji trenutno osećaju bol zbog tišine svojih voljenih jeste da pokušaju da ispune svoje vreme stvarima koje su nekada voleli, ali su odlagali. Isprobavajte nove stvari, izađite iz kuće i ne bojte se da budete zanimljivi sami sebi. Život posle šezdesete je sjajan – već je vaš i više ne mora nikome da dokazuje svoju vrednost.

Nisam postala gora majka time što sam prestala da patim. Jednostavno sam prestala da čekam. I to je verovatno najbolji poklon koji sam sebi dala poslednjih godina.