„Moju mlađu sestru su strašno maltretirali u osnovnoj školi. Često je dolazila kući u suzama; ocene su joj bile loše, a nije imala ni prijatelje. Bila je to skupa, selektivna, privatna škola za devojčice. Naša porodica je smatrala uspehom što je primljena i umanjivala je njen bol govoreći da je to samo period prilagođavanja.
Preselili smo se i počela je da pohađa drugu školu, gde je procvetala. Bila je to sveža prilika koja joj je bila potrebna. Imala je divan krug prijatelja i školski uspeh joj se znatno popravio. Sve dok nismo morali da se vratimo.
Porodica je želela da se vrati u staru školu i među svoje ‘prijatelje’. Bila je slomljena, jer je ostavljala svoje prave prijatelje, ali najviše zato što bi ponovo morala da prolazi kroz noćnu moru koju je tamo doživela. Ja sam rešio da delujem tiho.
Sledećeg jutra pozvao sam školu i tražio da razgovaram s njenom tadašnjom savetnicom. Podsetio sam je na sve probleme koje je sestra imala dok je pohađala tu školu. Rekao sam joj koliko dobro joj ide u novoj školi i ponudio se da pošaljem izveštaje o napretku kao dokaz. Zamolio sam je da naš razgovor ostane poverljiv i molio je da odbije zahtev za ponovno primanje.
‘Pregledaću njen dosije i potrudiću se. Ali molim vas da imate na umu da sam samo deo komisije za prijem i da nemam poslednju reč u donošenju odluke’, rekla je savetnica.
Nekoliko dana kasnije, moj otac je saopštio da ima loše vesti. Škola je odbila prijavu moje sestre i moraćemo da tražimo druge opcije.
Nisu naveli razlog odbijanja. Niko nije znao za moje mešanje sve dok nije završila srednju školu. Deset godina kasnije, i dalje mi je veoma zahvalna.“
izvor: brightside.me
