Imam tu prijateljicu koju sam upoznala na fakultetu — isti sprat doma, isti uvodni kurs psihologije. Nikada nismo bile najbolje prijateljice, ali smo ostale u kontaktu. Pozajmljivala sam joj novac ranije. Jednom je prespavala na mom kauču tokom raskida. Znala sam da se muči.
Zato, kada smo se našle sa starim kolegama i ona rekla da je toliko bez para da danima nije mogla da priušti sebi hranu, nisam oklevala. Uvek pripremam svoje obroke i zamrzavam ih, pa sam ponudila da joj pomognem. Spakovala sam torbu sa testeninom, supom, piletinom sa povrćem. Stvarima koje bi joj potrajale neko vreme.
Planirala sam da joj donesem hranu posle posla, ali neposredno pre nego što sam krenula ka vratima videla sam njen Instagram post, u kom je objavila da je uradila potpuno novu tetovažu. Prvo sam mislila da je stara — neka “uspomena”. Ali ne. Bila je sveža. Gledala sam u to neko vreme, bila sam prilično u neverici.
Možda joj je neko platio? Prijatelj? Klijent? Bila sam zatečena. Poslala sam joj poruku, samo da pitam da li joj i dalje treba hrana. Spomenula sam da sam videla objavu. Bez drskosti — samo zbunjenost. Ono što sam dobila zauzvrat bila je ljutnja. Nazvala me je osuđivačkom, rekla da uvek nađe novac za tetovaže. Onda me je optužila da je potcenjujem. I pre nego što sam mogla da odgovorim, stigle su uvrede. Lične. Oštre. Namerno bolne.
Nisam joj odgovorila. Vratila sam kesu sa hranom u zamrzivač. Sela. Gledala u telefon. Ne znam da li je stvarno bila gladna — ili je samo želela da neko pokaže brigu. To je jedna od onih situacija koje te demotivišu da pomažeš drugima…
