Na Badnje veče izgubio ćerku, a samo godinu dana kasnije ženu svog života: Način na koji se izborio sa tugom oduševljava, za njega kažu da je Holivudski svetac

Na Badnje veče, 24. decembra 1999. godine, dok je bila u osmom mesecu trudnoće, Dženifer Marija Sajm je rodila ćerku Kijanu Rivsu. Dali su joj ime Ava, ali je devojčica tragično rođena mrtva. 

Godine 1999, njihova radost je izgledala potpuna kada je Dženifer ostala trudna sa njihovim prvim detetom. Ali smrt njihove ćerke Ave napravila je pukotinu u vezi Kijana i Dženifer. Duboka, zajednička tuga zbog uništene budućnosti pokazala se pretešnom za mladi par i rastali su se samo nekoliko nedelja nakon toga.

Međutim, ostali su fundamentalno isprepleteni, vezani sećanjem na svoje dete. Dženifer se borila sa intenzivnom depresijom koja je usledila nakon tragedije, a Kijanu je ostao povezan sa njom dok je tražila pomoć. Svet jedva da je ponovo počeo da se okreće za glumca nakon gubitka Ave kada je usledio drugi, smrtonosni udarac. Nešto više od godinu dana kasnije, 2. aprila 2001. godine, Dženifer Sajm je preminula na licu mesta u razornoj saobraćajnoj nesreći.

U zastrašujućem, brzom nizu događaja, Kijanu je bio primoran da se suoči sa nemogućim: potpunim, apsolutnim gubitkom svoje porodice – svoje partnerke i majke njegovog deteta, nakon gubitka samog deteta. Nosio je ovaj teret dvostruke tuge sa tihim, nepokolebljivim dostojanstvom, sahranjujući Dženifer pored njihove ćerke, Ave. U retkom i iskrenom intervjuu, Rivs se prisetio: „Tuga menja oblik, ali nikada ne prestaje.“

Ovaj intenzivan period žalosti dodatno je pogoršao dugi niz godina koje je proveo podržavajući svoju sestru, Kim, u njenoj decenijskoj borbi sa leukemijom.

Ali sva ova iskustva u životu glumca nisu rezultirala gorčinom ili besom, umesto toga, stvorilo je njegovo ogromno saosećanje. Kijanu je izabrao tišinu umesto spektakla, povlačeći se od sjaja reflektora da bi se nosio sa tugom predubokom za naslove. Ljubaznost koja danas zrači iz Kijana Rivsa je njegov dubok odgovor na okrutnost sudbine, dokazujući da srce koje je slomljeno i dalje može biti najsaosećajnije.

Pre slave, pre duboke tuge, Kijanu je već bio tihi posmatrač. Odgajan od strane samohrane majke, stalno se seleći, noseći se sa disleksijom, često je spolja bio tihi dečak. U školi su ga zvali „Zid“ jer je više gledao nego što je govorio. Ali pravi „Zid“ je izgrađen nakon tragedija – zid ne odbrane, već samoće.

Dok većina poznatih ličnosti bol pretvara u naslove, Kijanu se okrenuo unutra. Fotografisan je kako sedi sam na gradskoj klupi, zaboravljeni čovek sa jednostavnim sendvičem – viralna slika poznata kao „Tužni Kijanu“. Bio je to iskren pogled ne na izolaciju poznatih ličnosti, već na dušu koja se bori sa tugom na najprivatniji način. Odbio je da svoj duboki gubitak pretvori u javni spektakl.

U godinama koje su prošle, tišinu njegove tuge zamenilo je tiho tutnjanje njegovih dobrih dela. Finansira bolnice i istraživanja raka, često u potpunoj tajnosti. Kada ga pitaju o njegovom anonimnom davanju, njegov odgovor nosi mudrost nekoga ko je video krhku istinu života:
„Nema potrebe da ljudi znaju ko pomaže. Važno je da neko pomaže.“

Danas, Kijanu Rivs živi jednostavno, više ceneći knjige i otvoreni put na svojim motociklima nego vile ili telohranitelje. Istina je da Kijanu nije samo ljubazan čovek, on je mudar čovek. On je čovek koga je život potpuno slomio, ali je izabrao da se popravi empatijom umesto besom. Nije dozvolio da ga tama očvrsne, već da ga učini mekim i razumnim. Kijanu Rivs nas podseća da srce koje je razbijeno najbolje zna kako da bude nežno prema drugima. On je gospodin koga je iskovala tuga, koji je dokazao da čak i nakon što život uzme sve, možete izabrati da svetu vratite nešto lepo.